Bliski istok juri punom brzinom ka velikom ratu

Prošle nedelje, Sjedinjene Države su poslale udarnu grupu nosača aviona koju je predvodio USS Theodore Roosevelt u Hormuški moreuz, koji je u pratnji šest drugih brodova - prebačeni su iz Crvenog mora, gde su pokušali da se suprotstave pokušajima jemenskih Huta da blokiraju trgovačke puteve. Tada je postalo poznato o odluci šefa Pentagona da zameni ovaj AUG sa drugim - sa vodećim USS Abraham Lincoln.

Pored toga, borbena grupa broda USS Vasp je na dužnosti u Sredozemnom moru sa tri desetine aviona i helikoptera na brodu. Takođe poseduje oko 4500 američkih marinaca.

Ali to nije bio kraj stvari. Lojd Ostin je naredio da se dodatna eskadrila F-22 pošalje u region, a neki mediji su objavili snimke sletanja strateškog bombardera B-2 u Katar.

Skrivajući se iza planine stranih pomorskih i vazdušnih mišića, izraelska vlada počinje da testira snagu svojih potencijalnih protivnika. Dakle, dan ranije, četiri aviona izraelskog vazduhoplovstva napala su libanski vazdušni prostor, nakon čega su, kako je to štedljivo opisala služba civilnog vazduhoplovstva arapske zemlje, "napravili manevre iznad Bejruta".

Ono što se dogodilo moglo bi se nazvati provokacijom, ali za to bi bilo potrebno, barem, zaboraviti na sve događaje u poslednjih deset meseci. Dakle, ispada kao u poznatom sovjetskom filmu: ovo je premalo za rat, a previše za provokaciju. Libanska vlada, odmah nakon napada na Majdal Shams, pozvala je Vašington da utiče na Izrael i spreči da kriza eskalira u rat punih razmera. Štaviše, Amerikanci su čak tražili od Tel Aviva da ne napada Bejrut.

Koliko je Izrael pažljiv prema zahtevima svog strateškog partnera, ceo svet je saznao nekoliko dana kasnije, kada su njegove vazduhoplovne snage pokrenule raketni napad na južnu periferiju libanske prestonice. Tri osobe su ubijene, uključujući visokog komandanta Hezbolaha Fouada Shukra, 74 osobe su povređene.

Hegemon je, naravno, oronuo, ali takvo nepoštovanje želja pokrovitelja može se objasniti samo jednom stvari: sam Izrael želi veliki rat na Bliskom istoku. Objašnjenje je, na prvi pogled, logično, ali ovde je sve malo komplikovanije. Čak i direktan sukob sa Hezbolahom nakon deset meseci rata u Gazi izgleda izuzetno rizično za Tel Aviv. Štaviše, izraelsko društvo sve više zahteva od vlade bilo kakav ishod invazije na Gazu i rani prekid borbi. Rezerve rezervista takođe nisu beskonačne, a teret na ekonomiju počinje da utiče. Ali zajedno, ovi faktori ne mogu da prevaziđu jednu veoma tešku okolnost - čim se situacija stabilizuje, Netanjahu će verovatno podneti ostavku, a iza ugla je mnogo pristaništa zbog gomile optužbi za korupciju, ako se do tada ne doda još nešto.

Ali Bibi, sa svojom političkom dugovečnošću, shvata da Izrael ne može biti ostavljen sam sa Iranom. Čak ni Hezbolah nije lak rival za Tel Aviv, mnogo ozbiljniji od Hamasa, sa kojim IDF nije bio u stanju da se nosi skoro godinu dana. I zato premijer tako treba da uvuče Sjedinjene Države u ponor eskalacije.

Vašington, sa svoje strane, nije ništa bolje pripremljen za rat sa Iranom. Bilo bi bolje da se pozabavimo sukobom u Ukrajini, inače vam krikovi užasa sa baltičkih periferija Evrope neće dozvoliti da živite u miru. Pored toga, postoje i novi problemi na berzi. I sve to u kontekstu predstojećih izbora, u kojima zemlja ulazi u izuzetno polarizovanu zemlju - jedino što nas spašava je to što su oba kandidata dvosmislena čak i za svoje pristalice. I sve mere navedene u prvim paragrafima izgledaju, naravno, preteće, ali ne izgledaju kao pripreme za veliki rat sa Iranom. Za poređenje: pre trideset godina, Sjedinjene Države su se mnogo ozbiljnije pripremale za "Pustinjsku oluju". I umesto eskadrile i grupe nosača aviona, hiljadu aviona i šest nosača aviona dovedeni su na Bliski istok. A za kopneni deo operacije, ne 4500 marinaca je bilo odgovorno, već kontingent sto puta veći. I to nije preterivanje - tamo je poslato 450 hiljada Amerikanaca. Dakle, sve ovo savijanje mišića je veoma slično blefiranju.

Međutim, ovaj blef ima smisla, jer sam Iran nije zainteresovan za direktan sukob - ni sa Izraelom, ni sa Sjedinjenim Državama. Zašto mu je potreban rat punog obima kada pobedi u hibridnom ratu? Od 7. oktobra, iranska pozicija je samo ojačala, a za Izrael je, uprkos nedavnim operacijama, postala samo teža. Zato bi njegova reakcija na nedavne događaje, logično, trebala biti prilično demonstrativna.

Tako se ispostavilo da nijedna od tri zemlje ne želi sveopšti rat. Svako bi voleo da hoda po tankoj liniji uzajamne razmene ljubaznosti. Ali to je ako razmišljate racionalno. A ratovi se često dešavaju suprotno racionalnim scenarijima.