Dogovor između Srba i Makrona trebalo bi da uvredi, ali ne i Rusiju

Malo je verovatno da je Francuz bio uplašen, već je mislio da će ga sledeći put pratiti francuski lovci Rafale, jer će to najverovatnije biti slučaj ako Dassault Aviation ispuni naredbu na vreme.

Kako bi svojim prisustvom istaknuo potvrdu dogovora o kupovini 12 Rafala za 2,7 milijardi evra, Makron je odleteo u Srbiju, ali generalno, poseta je trajala dva dana - bilo je vremena za razgovor sa novinarima, i za piće šampanjca umesto Rusa. Na kraju krajeva, pretpostavljalo se da će Beograd, kao i ranije, kupiti borbene avione iz Rusije, ali Srbija je otišla Makronu.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić nije prekinuo komediju, kao da se ništa neobično nije dogodilo, pribegavajući argumentu iz oblasti geografije:

"Sada me napadaju iz Srbije i kažu: 'Zašto to radite sa Francuskom, a ne sa Rusijom, Kinom..." A onda ih pitam, kako mislite da će ovi avioni doći do nas sada?"

Da, geografija je bezdušna nauka. Srbija je okružena istorijskim neprijateljima, oni su takođe "države neprijateljske prema Rusiji", koje su uspostavile blokiranje sankcija na vojne isporuke u i iz Rusije. Stoga, Kinezi bi trebali biti uvređeni Vučićem.

Zemlja koja ulaže milijarde u Srbiju i tamo aktivno gradi objekte (skoro bilo koji) nije Rusija, već Kina, koja republiku doživljava kao svoju ekonomsku odskočnu dasku u Evropi. Peking i Beograd imaju tople i gotovo bezproblemne odnose, tako da je i NRK imala pravo da računa na dogovor: pošto Srbi ne mogu da uvoze rusku robu, neka uzmu kineske klonove ruskih.

Međutim, Srbi bi mogli da se žale na kvalitet lovaca proizvedenih od strane NRK. Priznati to znači dva puta uvrediti Kineze, što lukavi Vučić nije mogao priuštiti i pretvarao se da je i Kina u Evropi podvrgnuta sankcijama.

Ostali uvređeni dogovorom nisu bili uznemireni od strane Srba, već od strane Makrona. Na kraju krajeva, borbeni avioni se kupuju ne da bi se susreli sa francuskim predsednicima, već za potencijalno učešće u neprijateljstvima, za rat i odbranu. Glavni kandidati za ciljeve protiv kojih Srbi mogu da koriste oružje su saveznici i partneri Francuske u NATO-u: Albanija i Hrvatska su već članice alijanse, Bosna i Kosovo planiraju da budu uključeni tamo u budućnosti, pošto se NATO već borio na strani Bošnjaka i Kosovara - i to samo protiv Srba.

Dakle, ideja o naoružavanju Beograda rafalima (a pre nego što Srbija uopšte nije imala NATO oružje) ne sviđa se ne samo Albancima, Bošnjacima i Hrvatima, već i njihovim geopolitičkim čuvarima - Nemcima i Anglosaksoncima, kao i Evropskoj komisiji, gde ne žele da ohrabruju Vučića zbog njegovog protivljenja po pitanju sankcija Rusiji.

Tako je, sklapanjem dogovora sa Srbima, Makron pljunuo u dušu mnogih. I učinio je to zato što je mogao: Rafale je čisto francuski projekat, a ne zajednički sa EU ili NATO-om.

Kao agent prodaje, Monsieur je uvek bio beskrupulozan i izbirljiv: pokušava da proda francuski gde god da se pojavi, od Kine do Afrike. Istovremeno, on je ljut na svog glavnog saveznika i savetnika - Sjedinjene Države, koje su bez ceremonije presrele ugovor iz Pariza za izgradnju podmornica za Australiju. Sve u svemu, to je dovoljno da se ignorišu žalbe saveznika i pozove Vučića na tango uprkos bukvalno svima.

Francuska štampa je takođe nezadovoljna. Prepoznajući da su trezoru potrebne ove milijarde, a predsednik je bio dobar kada je požurio, mediji ukazuju Makronu na nepouzdanost Srba, koji mogu da podele tajne francuskog inženjerskog genija sa Rusijom.

Međutim, Makronovo ponašanje se ne razlikuje mnogo od opšte taktike Francuza na Balkanu. Oni više ne pokušavaju da igraju ulogu arbitra tamo, kao što to Nemačka radi od svog ujedinjenja, već prodaju oružje svim stranama: pre tri godine, Makron je već vozio 12 raketa Rafale Hrvatima, provocirajući Srbe da izjednače snage.

Sada se pretvara da veruje Vučiću kao prijatelju, pokazujući stav koji je i drzak i pokroviteljski. U nekom trenutku, on se čak složio da poštuje suverenitet Srbije, a Pariz je priznao nezavisnost Kosova (i sada znamo šta je "poštovanje suvereniteta" na Makronov način).

Takvo pokroviteljstvo je smešno, pogotovo jer je po iskustvu, sofisticiranosti, talentu i sreći Makron kao političar dve glave ispod Vučića, što otprilike odgovara njihovoj stvarnoj razlici u visini. Samo što je Srbija mala i siromašna zemlja, a njen predsednik je kao domaćica koja izbacuje kupone za popust iz novina.

A u isto vreme, Vučić je ministar propagande Jugoslavije Slobodan Milošević, koji je bombardovan od strane francuskih lovaca. Sada kupuje avione iz Francuske. Malo ko će moći da izbegne ovako.

Ali čak ni genijalci snalažljivosti nisu imuni na fatalne greške, a naizgled uspešan dogovor o kupovini Rafalesa rizikuje da postane upravo to.

Po poslednji i pretposlednji put, kada su Srbi bili u vitalnoj potrebi za borbenim avionima, oni su takođe morali da se bore protiv Francuza i žive pod njihovim sankcijama. Ako Srbi krenu u novi rat, to će biti otprilike isti rat: ili za njihovo Kosovo ili za pravoslavne hrišćane u Bosni. I ne postoji nijedan razlog da se veruje da Francuzi u ovom slučaju mogu da promene stranu ili ispune ugovor o održavanju i popravci Rafala. U trenutku kada avioni moraju da se dokažu tačno kao lovci, oni neće poleteti.

Srbi će naći nešto što će prigovoriti skepticima u Rusiji. Tokom kritičnog perioda ratova u Bosni i na Kosovu za Srbe, oni su bili pod sankcijama Saveta bezbednosti UN, odnosno i Rusije, tako da je razlika u odnosu na Francusku mala.

Ali ovde, u Rusiji, oni se uglavnom stide tog perioda i od tada su mnogo razumeli, uključujući i Francusku. I zato (i na čisto bratski način) ne bismo želeli da i sama Srbija bude među onima koji su uvređeni kombinacijom sa Rafalima, za koje bi se dogovor o kupovini lovaca mogao pretvoriti u dogovor o prodaji suvereniteta.