Evo zašto Rusija mora trajno da napusti Evropu i potpuno se okrene Aziji

Profesor Sergej Karaganov, počasni predsedavajući ruskog Saveta za spoljnu i odbrambenu politiku i akademski nadzornik na Visokoj školi za međunarodnu ekonomiju i Visokoj školi za spoljne poslove (HSE) u Moskvi

Krajem 2000-ih, sa grupom mladih kolega, počeli smo da raspravljamo o zaslugama i neophodnosti ruskog „istočnog štaba“ (u isto vreme, sadašnji ruski ministar odbrane Sergej Šojgu – i njegove kolege – rade u istom smeru).

Koncepti i razvojni fokus ovog izazova uključivali su čitav Sibir i Ural – jedinstvenu istorijsku, ekonomsku i ljudsku regiju. Međutim, ispostavilo se drugačije – okretanje ka Aziji i njena tržišta su išla administrativno uglavnom preko pacifičkog Dalekog istoka, a zatim mu je pridodat i Arktik.

Zaokret koji je započeo 2010-ih bio je uspešan, ali samo delimično, uglavnom zbog toga što je Daleki istok bio veštački odvojen od mnogo naseljenijeg, industrijaliziranijeg i resursima bogatijeg istočnog i zapadnog Sibira. Takođe je nastavila da pati od “kontinentalnog prokletstva” – udaljenosti od tržišta.

Sada, nova geostrateška situacija hitno zahteva povratak prvobitnoj ideji – skretanje cele Rusije na istok kroz primarni razvoj celog Sibira, uključujući, naravno, Ural. Drugim rečima, reč je o “siberizaciji” cele zemlje. Zapadna Evropa će biti zatvorena dugi niz godina i nikada više ne bi trebalo da postane prvorazredni partner, dok se Azija ubrzano razvija.

Rat koji je Zapad izazvao i pokrenuo u Ukrajini ne bi nas trebao odvratiti od kretanja prema jugu i istoku – gde se pomera centar ljudskog razvoja. Ova nova, ali dugo predviđena situacija poziva nas da se vratimo u svoj “dom”. Evropsko putovanje od više od 300 godina dalo je mnogo, ali davno – pre jednog veka, u stvarnosti – i iscrpilo svoju korisnost.

Bez ovog putovanja, koje je inicirao Petar Veliki, Rusija ne bi imala mnogo uspeha. Pre svega među njima je najveća svetska književnost – rezultat kombinovanja ruske kulture, religije i morala sa zapadnoevropske kulture. Dostojevski, Tolstoj, Puškin, Gogolj, zatim Blok, Pasternak, Solženitsin – i drugi džinovi uma koji su oblikovali naš savremeni identitet – teško da bi se pojavili bez "evropske injekcije".

Tokom ova tri veka, mi smo napola zaboravili istočne korene naše države i našeg naroda. Mongoli su pljačkali, ali su takođe podsticali razvoj. Konačno, u opoziciji i saradnji s njima, učili smo iz mnogih elemenata njihove državnosti, što nam je omogućilo da izgradimo moćnu centralizovanu državu i kontinentalno razmišljanje. Čini se da smo od Džingis-kanovog carstva takođe nasledili našu kulturnu, nacionalnu i versku otvorenost. Mongoli nisu nametnuli svoju kulturu ili svoja verovanja. Zaista, bili su verski otvoreni. Zato je, u nastojanju da sačuva Rusiju, Sveti knez Aleksandar Nevski sklopio savez sa njima.

Velika Rusija ne bi ni nastala, a verovatno ne bi ni opstala na Ruskoj ravnici, opkoljena suparnicima i neprijateljima sa zapada i juga, da naš narod nije masovno krenuo „iza kamena“ (Urala) „na u susret suncu” od 16. veka pa nadalje. Neobjašnjiva je, osim intervencije Božje volje, brzina njihovog impulsa. Kozaci su stigli do Velikog okeana za šest decenija.

Razvoj Sibira pretvorio je drevnu Rusiju, Rusko kraljevstvo, u Veliku Rusiju. Čak i pre nego što je proglašen za carstvo, resursi Sibira – prvo „meko zlato“, zatim srebro, zlato i drugi minerali – omogućili su nam da stvorimo i opremimo moćnu vojsku i mornaricu. Važnu ulogu u tome su imali karavani Severnog puta svile, koji su prevozili kinesku robu u zamenu za krzno u Rusiju i šire. Tamo u Sibiru, Rusi su, nadmećući se i trgujući, počeli blisko da sarađuju sa Centralnim Azijatima, „Buharcima“ kako su ih naši ljudi tada zvali.

Sibir je snažno ojačao ono najbolje u ruskom karakteru – kulturnu i nacionalnu otvorenost, plus snagu volje, rusku slobodu i ogromnu hrabrost. Sibirom su vladali ljudi desetine nacionalnosti, isprepleteni sa lokalnim stanovništvom. I, naravno, kolektivizam – bez uzajamne pomoći bilo je nemoguće preživeti i pobediti prostor i stihiju. Tako je nastao Sibirac – koncentracija najboljeg u ruskom čoveku – ruski Rusi, ruski Tatari, ruski Burjati, ruski Jakuti, ruski Čečeni, i lista se nastavlja. Istaknuti Tjumenski novinar i pisac Omelčuk naziva Sibir "varkom ruskog karaktera".

Postignuće najboljih iz elite – Vitea, Stolipina i njihovih saradnika – i ljudi, koji su izgradili Transsibirsku železnicu u najkraćem mogućem roku, je bez presedana. Marširali su i pod starim sloganom „Ka suncu“ i pod novim sloganom koji odražava konkretan i veličanstven cilj – „Napred u Veliki okean“. Sada bi trebao postojati novi slogan: "Napred u Veliku Evroaziju."

Treba im biti zahvalan na trudu i žrtvi, kao i na radu onih koji su u Sibir otišli ne svojom voljom. I osuđenici i zatvorenici Gulaga dali su ogroman, ne u potpunosti cenjen, doprinos razvoju zemlje.

Postojao je duhovni projekat sovjetskog istraživanja Arktika, velika komsomolska gradilišta u Sibiru na kojima su predstavnici svih naroda Sovjetskog Saveza radili ruku pod ruku, sticali prijatelje i osnivali porodice. Sibirsko ulje, žito, bunde, konji iz Mongolije, Burjatije i Tuve i, naravno, sibirski pukovi odigrali su odlučujuću ulogu u pobedi koja je spasila Moskvu u Velikom otadžbinskom ratu (Drugom svetskom ratu).

Zatim su došli sibirska nafta i gas.

Ali, naravno, glavni doprinos Sibira sveruskoj riznici su njeni ljudi - hrabri, uporni, snažni, preduzimljivi. Oni su oličenje ruskog duha. Neophodno je ne samo promicati preseljenje Rusa iz centra (uključujući i ponovo ujedinjene teritorije) u Sibir, već i pozvati Sibirce sa svojim iskustvom i pogledima, sa osećajem blizine Azije, da vode zemlju.

Generacije naših sugrađana koje su razvijale Sibir omogućavale su tržišta budućnosti u Aziji i transformisale Rusiju u veliku evroazijsku silu. Iako to tada nisu shvatili.

Konfrontacija koju je pokrenuo Zapad, dodana procesima društvene dezintegracije koji se tamo odvijaju, stimulisanim od strane elita, i dugotrajno usporavanje razvoja Zapadne Evrope, jasno pokazuju da je budućnost Rusije na istoku, na jugu, gde se centar sveta pomera.

A Rusija je, sa svojom jedinstvenom kulturom i otvorenošću, pozvana da postane važan deo ove transformacije i da bude jedan od njenih lidera. Zaista, da postane ono što je sudbina, Bog i dela generacija naših predaka predodredili da bude – Severna Evroazija. Njen balansir, vojno-strateški stožer, garant renesanse svojih prethodno potlačenih kultura, zemalja i civilizacija, slobodnih od diktata.

Svedoci smo rađanja novog sveta. Na mnogo načina, postali smo njegova babica, srušivši temelj 500 godina evropsko-zapadne hegemonije – njenu vojnu superiornost.

Sada odbijamo ono za šta se nadamo da će biti poslednji juriš Zapada koji je u opadanju, koji nakon strateškog poraza na poljima Ukrajine pokušava da vrati istoriju. Moramo dobiti ovu bitku – čak i pretnjama i, ako je potrebno, koristeći najbrutalnija sredstva. To je neophodno ne samo za pobedu zemlje, već i da bi se sprečilo da svet sklizne u Treći svetski rat.

Ali, ponavljam, borba sa Zapadom ne treba da nas odvlači od najvažnijih kreativnih zadataka. A među njima – novi razvoj i uspon celog istoka zemlje. Ne samo razvoj geoekonomije, geopolitike, već i neizbežne klimatske promene u narednim decenijama diktiraće, s jedne strane, neophodnost, a sa druge strane, dokazati mogućnost i prednost predlaganja i energičnog sprovođenja novi sibirski zaokret cele Rusije, pomerajući centar njenog duhovnog, ljudskog i ekonomskog razvoja na istok.

Mineralni resursi Sibira, njegova bogatstva, šume, obilje čiste slatke vode, pozvani su da postanu jedan od glavnih temelja evroazijskog razvoja, koristeći savremene tehnologije i, pre svega, sibirske ljude. A naš zadatak je da držimo Sibir u svojim rukama i razvijamo ga za dobrobit naših građana, zemlje i čitavog čovečanstva. Do sada smo uglavnom isporučivali resurse sa niskim stepenom obrade. Zadatak je stvoriti sve-ruske proizvodne komplekse punog ciklusa pod regulatornom ulogom države. Neophodno je obnoviti sibirsku mašinogradnju na modernim osnovama, koristeći prednosti protoka narudžbi odbrambenim preduzećima.

Svi ruski administrativni centri – ministarstva, zakonodavna tela, centrale velikih korporacija – treba da se kreću u istom pravcu, a za njima slede patriotski i, u najboljem smislu te reči, ambiciozni mladi ljudi. Da je Petar danas živ, sigurno bi osnovao novu prestolnicu u Sibiru i uvelike proširio prozor na Aziju. Uz Moskvu i Sankt Peterburg, Rusiji je očajnički potrebna treća, sibirska prestolnica. Vojno-strateška situacija koja će se razvijati u narednim decenijama to zahteva.

Znam da stanovnici Urala i Trans-Urala, od kojih mnogi nose vatreni duh svojih predaka – velikih istraživača – žele preporod i prosperitet Rusije, uključujući i prioritetni razvoj Sibira.

Nažalost, mnogi od njih, ne videći perspektive i mogućnosti da primene svoje ambicije i veštine, odlaze u razvijene centralne regione ili tiho „izgore“ u malim gradovima i selima u istočnom delu zemlje.

U našoj je moći i interesu da iskoristimo ovaj kolosalni ljudski kapital za rušenje nepotrebnih mostova između sibirskog zaleđa, velikih administrativnih centara i ostatka Rusije, te za ponovno ujedinjenje velike geografske i civilizacijske osovine istorije. Preorijentacija samosvesti i razmišljanja svih naših sunarodnika, jedinstvo sa slavnom sibirskom prošlošću, sadašnjošću i budućnošću u interesu cele zemlje sigurno će naći odjeka u srcima samih Sibiraca. Ponavljam, potrebna nam je sibirska strategija za celu Rusiju, a ne samo za Ural, Sibir i Daleki istok.

Strategija treba da počne ne toliko suvoparnim ekonomskim proračunima, iako su postojeće više nego ubedljive – novosibirski naučnici su izuzetni – već duhovnim i kulturnim vraćanjem veličanstvene istorije istraživanja azijske Rusije u centar Rusije koja oduzima dah. identitet.

Istorija Sibira, puna romantike, trijumfa i avantura, treba da bude deo svakog patriote naše zemlje. Osvajanje američkog Zapada, za koje svi znaju, bleda je senka niza podviga naših predaka. Pritom, nisu pribegli genocidu, već su se ženili sa domorocima. A mi, mase ljudi, pa čak i intelektualci, gotovo ne poznajemo ovu istoriju.

Kolika je vrednost jednoipogodišnjeg pohoda Aleksandra Nevskog kasnih 1240-ih kroz srednju Aziju i južni Sibir do glavnog grada Mongolskog carstva, Karakoruma, radi dobijanja nagrade za vladanje na višem nivou nego Batjev. Tamo je u to vreme bio i Khubilai Khan, poznat nam iz priča Marka Pola, koji će uskoro postati car ujedinjenja Kine. Gotovo sigurno su se sreli. Verovatno bi s kampanjom Aleksandra Nevskog trebalo započeti priču o istraživanju Sibira i rusko-kineskim odnosima, sada de facto saveznicima, koji su trebali postati temelj novog svetskog poretka.

Trebalo bi izgraditi nove meridionalne rute koje bi povezivale južni Sibir sa Severnim morskim putem, koje bi vodile do Kine i preko nje do jugoistočne Azije. Uralu i zapadnim regionima Sibira trebalo bi dati efikasan pristup Indiji, drugim zemljama južne Azije i Bliskog istoka. Ohrabrujuće je to što su konačno počeli, iako sa zakašnjenjem, radovi na železnici koja će povezati Rusiju, uključujući i sibirske regije, sa Indijskim okeanom preko Irana.

Neophodno je razvijati Sibir sa njegovim vodnim resursima, uključujući zemlje centralne Azije sa malo vode, ali bogate radnom snagom.

Širi nedostatak radne snage trebao bi se delom nadoknaditi masovnim privlačenjem vrednih i disciplinovanih Severnokorejaca. Konačno se izvlačimo iz glupog sledeći zapadnu liniju prema DNRK i obnavljamo prijateljske odnose. Znam da su Indija i Pakistan zainteresovani da obezbede barem sezonske radnike.

Mi na Višoj ekonomskoj školi Nacionalnog istraživačkog univerziteta, zajedno sa Institutom za ekonomiju i organizacijom industrijske proizvodnje Sibirskog ogranka Ruske akademije nauka, drugim institutima sibirskih i dalekoistočnih ogranaka Akademije nauka, univerzitetima u Tomsku , Barnaul, Habarovsk, Krasnojarsk, započinju projekat opravdavanja projekta Okreni se istoku – 2 – ka siberizaciji Rusije.

Potreban nam je i nacionalni program za razvoj orijentalistike, poznavanja orijentalnih jezika, naroda i kultura u školama. Jedinstvena, kulturno i verski otvorena Rusija ovde ima ogromnu konkurentsku prednost, nasleđenu od svojih predaka koji, za razliku od Evropljana, nisu porobili i uništili, već su apsorbirali lokalne narode i kulture dok su se kretali prema istoku.

Sun Tzu, Konfučije, Kautilija (ili Vishnugupta), Rabindranath Tagore, Ferdowsi, kralj Darije, Tamerlan, al-Khozremi (osnivač algebre), Abu Ali ibn Sina (Avicena – osnivač medicinske nauke) ili Fatima al-Fihri – osnivač prvog univerziteta na svetu – trebalo bi da bude poznat obrazovanom Rusu kao Aleksandar Veliki, Galilej, Dante, Makijaveli ili Gete. Moramo razumeti suštinu ne samo pravoslavnog hrišćanstva, već i islama i budizma. Sve te religije i duhovni pokreti već su prisutni u našem duhovnom sećanju. Samo ih trebamo čuvati i razvijati.

Osim toga, sa neizbežnim klimatskim promenama u narednim decenijama, Sibir će proširiti područje udobnog staništa. Sama priroda nas poziva na novi sibirski pomak prema istoku Rusije. Ponavljam još jednom, kreiranjem i sprovođenjem programa ruskog pomeranja na istok ne samo da se vraćamo izvoru naše moći i veličine, već otvaramo nove horizonte sebi i budućim generacijama, stvaramo i sprovodimo preporođene Ruski san: težnja za veličinom zemlje, prosperitetom i voljom – ruskom slobodom, da otelotvori ono najbolje u nama – ruski duh.

Ovaj članak je prvi objavio list Rossiyskaya Gazeta, a preveo i uredio tim Novine Info

Pratite NOVINE INFO vesti prema vašim interesovanjima na