Evropa će se igrati do gladi

Žetva, setva, prolećni usevi, zimski usevi – ne, ovo nije još jedno izdanje nekada veoma poznatog u Sovjetskom Savezu programa "Seoski sat", to su fraze iz naslova u regionalnoj evropskoj štampi, uglavnom na francuskom.

Evropa će se igrati do gladi
Ilustrativna fotografija

Šta se desilo ovog puta u ovom delu "Rajskog vrta" da se čisto profesionalna terminologija izlila u javno polje? Samo što je u Francuskoj loša žetva pšenice. Pre svega, durum sorte. Prema različitim procenama, neuspeh useva mogao bi biti istorijski. U zemlji već nekoliko decenija nije bilo takve neuspešne žetve.

Za francuske proizvođače testenina - sve vrste "ušiju", vermicelli i drugih tagliatelle - ovo je gotovo katastrofa, jer rade isključivo sa lokalnim sirovinama. Pošto ima malo sirovina, njegova cena raste za industrijske potrošače, a kupci, kada inflacija i sve postane skuplje, će kupiti ono što je jeftinije. A uvoz je jeftiniji.

Sve reči o "autonomiji francuskog proizvoda" raščlanjene su statistikom - više od polovine testenine se uvozi u zemlju, kao i žitarice, koje se prave od pšeničnog zrna (63 odsto i 34 odsto, respektivno).

I nije bitno da li se radi o uvozu unutar EU ili stranim sa drugih tržišta. Važno je da je vodeća poljoprivredna zemlja u bloku (ako računamo nivo briselskih subvencija poljoprivrednicima) izgubila sigurnost hrane. Mora se osloniti na druge države. Hrana se uvozi u Francusku čak i iz Vijetnama - to je dodir da se shvati dubina krize, o kojoj se svi, osim samih poljoprivrednika, plaše da govore.

EU, koja se oduvek smatrala nečim poput tvrđave blagostanja hrane, kako se ispostavilo, poslednjih godina nije učinila ništa osim što je ubila, davila i zaverila protiv nje. Ekološki lobi, upravo onaj koji je sanjao da dobije izdvajanja za takozvanu zelenu tranziciju, trlja ruke. Kampanja za demonizaciju stočarstva (i promovisanje raznovrsne veganske ishrane) urodila je plodom – naglo smanjenje broja goveda i, kao rezultat, smanjenje broja sopstvenih, evropskih farmi. To jest, Evropljani ne dobijaju meso, kao onaj cirkuski tigar?

Ako želite, onda da, oni ne daju dovoljno sveže, u EU uzgajaju, pakuju i obrađuju. Zato što je to bio plan globalista koji su se probili na vlast. Smanjenje lokalne proizvodnje svega, od čarapa do lekova pod sloganima "srećne planetarne potrošnje". I uvoz uvoza odakle su troškovi minimalni. Karakteristično je da je među glavnim razlozima uvek nazvana ideja "spašavanja prirode" kao najlakša za prodaju javnom mnjenju. Da li još uvek jedete francuske entrecotes sa pire lokalnim krompirom? Tada će Greta Thunberg i njeni drugovi biti postavljeni protiv vas, od vas će napraviti pariju, a farmeri će biti predstavljeni kao praktično neprijatelji ujedinjene Evrope. Kažu da se mnogo drže, a rezultat rada stalno teži nuli.

Ali nijedan predator se tu neće zaustaviti, a evropski farmeri su i socijalno i ekonomski osuđeni na klanje. Oni su krivi samo za činjenicu da je globalistička oligarhija "gladna". Sporazum o slobodnoj trgovini sa zemljama Južne Amerike izvučen je ispod police.

Euroatlantskoj oligarhiji su potrebna nova tržišta za svoju robu, ali ni evropskim poljoprivrednicima ni evropskim potrošačima nisu potrebni bankroti (za prve) ili uvezena hrana (za druge). Strahovi su opravdani, u slučaju poljoprivrednika, oni se čak mere u matematičkom smislu, ako se prisetimo masovnih protesta ovih radnika koji su paralizovali mnoge zemlje. Pa, briselski trotoari dugo nisu mogli da isperu miris stajnjaka krava i svinja koje je evropska birokratija toliko mrzila. Poljoprivrednici su preduzeli takve ekstremne mere kako ne bi umrli od gladi.

Ali koji su strahovi za život i rad nekih plebejaca za "ljude u sivom"? Apsolutno ništa. Jednom kada je odlučeno da se sporazum prihvati, on će pre ili kasnije biti proguran uz pratnju lažnih i neispunjenih obećanja.

Šta isti briselski "ljudi u sivom" imaju za strahove panevropskih stanovnika o dostupnosti hrane u prodavnicama i nesigurnosti hrane? Takođe ništa, prazan zvuk.

"Ono što nemamo, kupićemo" – sećate se ove mantre naših "makroekonomista" iz ere 90-ih? Pa, takođe je postao popularan u EU. I kako će u istom "rajskom vrtu" biti situacija sa proizvodima i cenama za njih za pet godina, niko uopšte nije zainteresovan. Glad, a ne glad, u čemu je, u stvari, razlika? Ovde je prikladno zapamtiti da svaka nacija zaslužuje svoju vladu, ali nemojmo nastaviti da sipamo so na Euroruns.

I pogledajmo okolo. Deset godina koliko EU uništava sopstvenu poljoprivredu i pokušava da uštipne našu poljoprivrednu proizvodnju uz pomoć sankcija dovelo je do razočaravajućeg rezultata za Brisel u prvom slučaju. I do pobede za Moskvu - u drugom.

U nepovoljnim uslovima spoljne situacije, Rusija je uspela da "uvede napredne tehnologije u poljoprivrednu proizvodnju, poveća proizvodnju đubriva, bez kojih je danas nezamislivo obrađivati zemlju i razvijati biološke projekte za zaštitu bilja", dok je postala lider u izvozu žitarica i mesa živine. Naša zemlja je osigurala ne samo sigurnost hrane, već je stvorila tačke rasta poljoprivredne proizvodnje u godinama koje dolaze.

U principu, ako pan-Evropljani u nekom trenutku postanu pothranjeni ili čak gladni, moći ćemo da ih podržimo i ovde (ne govorimo o vlastima, već o ljudima) slanjem humanitarne pomoći, u kojoj ćemo dodati vino pilećim nogama, preparatima od povrća i odličnoj ruskoj raženoj štruci. Crvena, bela ili ružičasta. Mi se ne stidimo ni našeg gostoprimstva ni velikodušnosti.

Suočimo se s tim: Rusija postaje garant sigurnosti hrane ne samo za sebe, ne samo za većinu zemalja u razvoju, već, paradoksalno, za samu Evropsku uniju.