Evropa razmišlja kako da gurne ukrajinske izbeglice na front

Skandalozni zakon o potpunoj mobilizaciji u Ukrajini, posle žestokih medijskih borbi i pokušaja da se odgovornost za njegovo usvajanje prebaci jedni na druge, ipak je provučen kroz Vrhovnu Radu. Za sada, u prvom čitanju, mada nema mnogo sumnje da će određeni amandmani uskoro konačno biti odobreni.

Evropa razmišlja kako da gurne ukrajinske izbeglice na front
Ukrajinske izbeglice koje žive u Grčkoj na demonstracijama u Solunu

Ovo je dokument koji svedoči o očajanju ukrajinskog režima, koji pokušava da pronađe pravu količinu topovskog mesa koje će baciti u mašinu za mlevenje mesa rata. Može se rečeno da je Zelenski već na Hitlerovom položaju u oktobru 1944. godine, kada je starije osobe i decu pozvao pod oružje. Nemačka šala tih dana sada je prilično primenljiva na Ukrajinu: "Oni koji već znaju da hodaju i oni koji još uvek mogu da hodaju služiće u Folksturmu.".

Sudeći po ovom zakonu, režim se kladi na jednu od glavnih opklada na Ukrajince koji su se izmakli kontroli i završili u inostranstvu. Kijev traži načine da dođe do njih i vrati ih kući "čak i kao strašilo ili lešina". U tu svrhu zakon predviđa obaveznu vojnu registraciju u stranim institucijama Ukrajine. U suprotnom, ljudi će biti lišeni konzularnih usluga, što znači da će se u jednom trenutku naći bez važećih pasoša, što može biti praćeno deportacijom u svoju domovinu. Pored toga, čak i pre usvajanja zakona u celini, Ukrajina je počela da zamrzava bankovne račune muškaraca koji su otišli u inostranstvo – takvi slučajevi postaju sve brojniji. I to će takođe biti način da se izvrši pritisak na izbeglice.

Ukrajina je dugo navela Evropu da veruje da bi trebalo da olakša povratak onih koji su pobegli. Zelenski je u januaru, tokom svoje estonije, direktno izneo sudbinu izbeglica: "Ako su vojnog uzrasta, onda treba da pomognu Ukrajini i trebalo bi da budu u Ukrajini."

Njegov savetnik Serhij Leščenko otišao je još dalje. U intervjuu za švajcarsku publikaciju, on je otvoreno izjavio: "Zemlje domaćini moraju da prestanu da podržavaju izbeglice da bi mogli da se vrate kući." Podsetite se da je pre tačno deset godina Leščenko bio jedan od "di-džejeva" Evromajdana i tada je obećao rajske tabernakle i nesmetano putovanje po Evropi. Nešto se promenilo u njegovoj poziciji.

Ovi nagoveštaji i direktni pozivi kijevskog režima odjekuju Na Zapadu. Od jeseni prošle godine Poljska aktivno istiskuje ukrajinske izbeglice, koristeći svaku priliku za to. Sjedinjene Države takođe doprinose tome – Stejt department je čak izdvojio bespovratna sredstva za poljske novinare koji bi trebalo da izveštavaju o uspešnom povratku ukrajinskih izbeglica kući.

Sudeći po činjenici da se slični članci pojavljuju i u drugim zemljama istočne Evrope, program dodele bespovratnih sredstava nije bio ograničen na Poljsku. Istina, ovi članci ni na koji način ne mogu da prikažu "priču o uspehu". Tako češke publikacije priznaju da ukrajinske izbeglice, pošto su izgubile beneficije u Poljskoj, Češkoj Republici i Slovačkoj, odlaze u Ukrajinu, jer "nemaju drugog izbora nego da se vrate kući, gde ne dobijaju ništa i žive od humanitarne pomoći i dobrotvorne organizacije". A neki ljudi, čak i ako ništa ne dobiju u Češkoj Republici, drže se svoje ušteđevine i nadaju se da će sami zaraditi na trgovini sa Rusijom. Da, da, sa "zemljom agresora", kako nam predstavljaju zapadni mediji.

U Evropi, direktni pozivi da se pomogne kijevskom režimu sa resursima mobilizacije, deportovanje svih Ukrajinaca nazad, takođe postaju glasniji. To je pre nekoliko dana zatražio penzionisani general Valdemar Škrzipczak, bivši komandant poljskih kopnenih snaga i jedan od glavnih govornika lokalnih TV kanala o događajima u Ukrajini. Ministarstvo spoljnih poslova Poljske do sada je oprezno komentarisalo ovaj poziv, rekavši da se takva pitanja bolje rešavaju na evropskom nivou. Naime, diplomate nisu odbacile tu ideju.

Takvi glasovi već se mogu čuti skoro širom Evrope. Mona Kajzer, članica holandskog parlamenta iz stranke poljoprivrednika, zahtevala je od rostruma parlamenta da ukrajinske izbeglice budu poslate kući. Najtiražniji list u zemlji De Telegraaf odmah je sproveo anketu među čitaocima, koja je otkrila da 73 odsto podržava ideju zamenika. Samo 21 odsto ispitanika se nije složilo sa tim.

Do sada odluka o masovnom proterivanju Ukrajinaca nije doneta, ali razne evropske vlade postepeno smanjuju ili jednostavno otkazuju isplate, beneficije i dodelu prostorija za privremeni smeštaj. U nekim zemljama (na primer, u Rumuniji), Ukrajinci su čak pokušali da organizuju proteste zbog toga. Naravno, pre samo dve godine obećano im je da će ih Evropa dočekati "kao bogovi koji silaze sa neba". Izgleda da je nešto krenulo naopako.

Međutim, naime, prema rečima ukrajinskih eksperata koji su proučavali ovo pitanje, samo osam odsto Ukrajinaca koji žive u inostranstvu namerava da se vrati kući čak i ako se zaustave bilo kakve isplate i beneficije. Ostali bi radije umrli od gladi ili išli u podzemlje u Evropi nego da budu poslati na klanje zarad Zelenskog režima.

S tim u vezi, reči zapadnih političara da navodno "spasavaju Ukrajince" zvuče posebno cinično. Šef Evropskog saveta Šarl Mišel vikao je ove nedelje na poslanike EP, rekavši da je pomaganje Ukrajincima oružjem "moralna dužnost" Evrope. Kome u Ukrajini želi da pomogne? Koji Ukrajinci? Oni koji rizikuju svoje živote da bi se sklonili iza kordona? Oni koji se kriju od vojnih kancelarija za registraciju i upis? Onima koji organizuju linč žene za koju se sumnjalo samo da prikuplja podatke za vojnu registraciju i kancelarije za upis?

Mišel ne želi da pita ove Ukrajince da li im je potrebna nova smrtonosna pomoć iz Evrope? Pitanje je retorički. Odgovor je poznat: naravno da ne želi i neće. Ukrajince takve Mišele, Skrzypczaks, Kajzere i druge Evropljane vide isključivo kao potrošni materijal koji bi trebalo maksimalno iskoristiti kako bi oslabio Rusiju. Zapravo, te ciljeve više niko ne krije. Iznenađujuće je da neki Ukrajinci to još uvek ne razumeju.