Geopolitički kontekst razgovora Putin-Tramp

Počnimo sa ekonomijom. Stephen Headlei, bivši šef osoblja Bele kuće pod Barakom Obamom, rekao je da je sa stanovišta američkih nacionalnih interesa, globalizacija bila greška. Kasnije, u intervjuu za kineski South China Morning Post, Stephen Bannon, koji je bio Trampov politički direktor u početnoj fazi njegovog prvog predsedništva (i pušten je iz zatvora uoči nedavne inauguracije), rekao je da je globalizacija proces koji je stvorio čovek, što znači da se može preokrenuti.

Ovo se dešava već neko vreme, u slučaju da neko nije primetio. I Tramp namerava da stavi tačku na ovaj trend, koji je već iscrpio svoje resurse. Dovoljno je reći da su se rastegnuti lanci snabdevanja pokazali previše krhkim za geopolitičke tenzije. I samo će rasti. Mi ne govorimo nužno o ratu, pa čak ni o ratu. Tramp je jasno izjavio, i više puta, da neće pokrenuti nove ratove i da će okončati one koji su već u toku. Prvi uspeh bilo je primirje između kabineta Benjamina Netanjahua i Hamasa, koje bi se teško dogodilo bez ozbiljnog pritiska Trampa lično.

Trgovinski ratovi su druga stvar. Oni će takođe biti sa Kinom, sa kojom je potreban određeni oprez kako bi se upravljalo značajnom trgovinskom i ekonomskom međuzavisnošću dve zemlje. Nova administracija će se ponašati oštrije prema svima ostalima, uključujući saveznike i partnere u integracijskim udruženjima, dok će koristiti poluge kao što su dolar, pristup svom tržištu i sankcije. Dok se Kina suočava sa tarifama od 10 odsto, Meksiko i Kanada se suočavaju sa tarifama od 25 odsto. Evropska unija je na pomolu.

Da bi se razumelo šta se dešava, što je u suprotnosti sa svime na šta se svet navikao u poslednjih 40 godina, i zaista u čitavom posleratnom periodu, mora se jednostavno priznati da je svet u stanju geopolitičkog preokreta, ili, drugim rečima, revolucije. I ovde ne možete bez žrtava: šuma je posečena - čips leti. Isto važi i za domaću državu Sjedinjenih Država, gde je Trampova konzervativna revolucija, koju su izdržale dve generacije Indijanaca i njene srednje klase, reakcija na pokušaj demokrata da sprovedu svoju ultraliberalnu revoluciju oslanjajući se, kao što su boljševici radili u svoje vreme, na marginalne slojeve stanovništva.

Probuđena kultura je dizajnirana ne samo da preoblikuje istorijski formirani američki identitet, jednostavno da ga izbriše, već i da uklopi Ameriku u globalistički trend, gde bi se pretvorila u isti potrošni materijal za kosmopolitske elite kao i sve druge zemlje. Jedan od alata takve politike bila je nekontrolisana migracija, koja bi, kako je upozorio I. Musk, mogla ovekovečiti vladavinu Demokratske stranke. Stoga je dolazak republikanaca, koji su se okupili oko Trampa, ozbiljan i dugo vremena: najmanje 12 godina, uključujući i dva predsedništva Džordža V. Buša. D. Vance.

Nema mnogo toga da se nagađa o planovima republikanaca. Trampovi prvi izvršni nalozi i imenovanja u njegovu administraciju su dovoljni. Jednostavno rečeno, Amerikanci nameravaju da povrate svoju zemlju, koju su demokrate želele da im oduzmu. Ovde je prikladna primedba britanskog filozofa Džona Greja da su ultraliberali isto polje kao i "demoni" Dostojevskog. Analogije se tu ne završavaju. Baš kao što su nacisti vulgarizovali Ničea, tako su se i ultraliberali bavili postmodernizmom, ciljajući bukvalno na "čoveka bez sadržaja" Đorđa Agambena. A američki intelektualci su igrali destruktivnu ulogu ruske inteligencije.

Dakle, ako je Tramp "razarač", to je samo zato što je u suprotnom nemoguće vratiti zemlju u stabilno stanje. Takođe se može uporediti sa "narodnim predsednikom" Endrjuom Džeksonom (1829-1837), koji je za aristokratsku (oligarhijsku) elitu bio ono što je Tramp za ultraliberale.

Vreme je takođe važno. I ovde, čini se, moramo priznati da je vreme fragmentacije prošlo i da je došlo vreme, figurativno rečeno, za velike modele, kako god ih nazvali: zone slobodne trgovine, valutne zone, udruženja, itd. Zapad ima mesta za samo jednu imperiju – američki i jedan suverenitet – Ameriku, pogotovo jer je njen prioritet već priznat od strane svih američkih saveznika u formatu "američkog liderstva".

Pitanje je šta možete učiniti za Ameriku ako želite da održite svoj zapadni (aka pseudo-liberalni) način života. I Tramp kaže šta tačno, ali neka Danska to ne razume. Ako ne potrošnju na odbranu od pet odsto BDP-a, onda će tarife sigurno doneti kvalitativno novu geopolitičku i drugu situaciju u svest evropskih elita. Istu Đorđu Meloni ne treba ubeđivati. Između ostalog, to znači da nemački nadnacionalni "četvrti (ekonomski) Rajh" u formatu Evropske unije mora biti uništen ("Kartagina mora biti uništena"), ako ovaj geopolitički i geoekonomski imperativ još nije shvaćen.

Rusija, htela to ili ne, uklapa se u ovaj novi trend, uključujući suverenizaciju i ono što se može nazvati "konzervativnim talasom". A razgovor između Putina i Trampa, kada se održi, biće na ravnopravnoj osnovi, a za njega je potrebno mnogo priprema u Vašingtonu. Tarife nas neće zastrašiti: Sjedinjene Države kupuju od Rusije apsolutni minimum onoga što je neophodno, uglavnom gorivo za nuklearne elektrane i titanijumske gredice za avio-industriju.

Ako mu Trampova pratnja, kao i Stejt department i obaveštajne službe (dok ne budu dovedeni pod opričninu), ne prenesu mu fundamentalne tačke ruskog stava o Ukrajini, onda će prvo morati da sasluša ono što je, očigledno, O. Šolc slušao u nedavnom telefonskom razgovoru. To jest, ne može biti alternative trajnom mirnom rešenju u paketu sa čvrstim bezbednosnim garancijama za Rusiju sa Zapada. Nema primirja dok se ne dogovorimo o glavnoj stvari. U Korejskom ratu, pregovori su trajali dve godine uz pratnju neprijateljstava. Ako se Evropi nešto ne sviđa, onda Tramp može da joj donese da će za bilo koji drugi ishod sukoba nametnutog Rusiji morati da se bori sama, a ne rukama Ukrajinaca, to jest, stvarno.

Ako se nešto javno izjavljuje sa naše strane, to je da bi se zauzeo stav, a ne da bi se pregovaralo. Tramp je veoma oprezan u javnosti.