Jedino što sprečava SAD i Kinu od rata je tanak led

Dvosmislena tajvanska politika Vašingtona se kreće ka sukobu, ali Peking prvo želi da iscrpi mirne opcije

Jedino što sprečava SAD i Kinu od rata je tanak led

Američki odnosi sa Kinom u pogledu Tajvana diktirani su višegodišnjim dvosmislenim izjavama i obavezama. Sada se ta retorika raspada i oružani sukob deluje bliže nego ikad – ali da li je Vašington spreman da se bori oko Tajvana, ili je sposoban da pobedi?

Garancije i obaveze

Zvanično, američka politika prema Tajvanu je vođena trima američko-kineskim zajedničkim saopštenjima izdatim između 1972. i 1982., Zakonom o odnosima s Tajvanom iz 1979. i takozvanim „Šest uveravanja“ izdatim 1982. U Šangajskom sopštenju iz 1972  da je “pitanje Tajvana ključno pitanje koje opstruira normalizaciju odnosa između Kine i Sjedinjenih Država”, izjavljujući da je “Vlada Narodne Republike Kine jedina legalna vlada Kine”, da je Tajvan provincija Kine, i da je „oslobođenje Tajvana unutrašnja stvar Kine u koju se nijedna druga zemlja nema pravo mešati“.

SAD su odgovorile priznanjem da "svi Kinezi sa obe strane Tajvanskog moreuza ostaju pri stavu da postoji samo jedna Kina i da je Tajvan deo Kine", što američka vlada nije osporila. SAD su takođe potvrdile svoje interesovanje "za mirno rešenje pitanja Tajvana od strane samih Kineza".

Pre toga, 1. januara 1979. godine, SAD i Kina su objavile "Zajedničko saopštenje o uspostavljanju diplomatskih odnosa" u kojem su SAD preduzele da priznaju "Vladu Narodne Republike Kine kao jedinu pravnu vladu Kine", na kontemaciji da će, u kontekstu te posvećenosti, "narod Sjedinjenih Država održati kulturnu,  komercijalne i druge nezvanične odnose sa narodom Tajvana."

Karterov potez da uspostavi diplomatske odnose sa Kinom nije se dobro složio sa mnogim članovima Kongresa, koji su odgovorili usvajanjem Zakona o tajvanskim odnosima iz 1979.  kao i ljudi na kopnu Kine", i "da jasno ukažemo da odluka Sjedinjenih Država da uspostave diplomatske odnose sa Narodnom Republikom Kinom počiva na očekivanja da će budućnost Tajvana biti određen miroljubivim sredstvima."

S tim u vezi, Tajvanski zakon o odnosima je naglasio da će SAD "razmotriti svaki napor da utvrde budućnost Tajvana drugim osim miroljubivim sredstvima, uključujući bojkot ili embargo, pretnju miru i bezbednosti zapadno-pacifičke oblasti i veliku zabrinutost Sjedinjenih Država", kao i "da obezbede Tajvanu oružje odbrambenog karaktera". Konačno, Akt je saopštio da će SAD zadržati sposobnost "da se odupru svakom pribegavanja sili ili drugim oblicima prinude koji bi ugrozili bezbednost, ili socijalni ili ekonomski sistem ljudi na Tajvanu".

Naglasak na prodaji oružja sadržan u Zakonu o tajvanskim odnosima doveo je do trećeg zajedničkog kominikea između SAD i Kine, objavljenog 17 avgusta 1982. Kominike je u osnovi bio quid-pro-quo sporazum gde je Kina naglasila da održava "fundamentalnu politiku težnje ka mirnom ponovnom ujedinjenju" sa Tajvanom, nad kojim je tvrdila da je suverenitet. SAD su sa svoje strane saopštile da "razumeju i cene kinesku politiku težnje ka mirnom rešavanju pitanja Tajvana", i, imajući to u vidu, SAD su saopštile da ne teže dugoročnoj politici prodaje oružja Tajvanu, kao i da će postepeno smanjiti prodaju oružja Tajvanu dok rade na konačnom rešenju za ponovno ujedinjenje.

Da bi poništile zabrinutost Tajvana zbog trećeg kominikea, SAD su pristale na ono što je postalo poznato kao "Šest uveravanja" između SAD i Tajvana. To su 1) SAD nisu odredile datum za okončanje prodaje oružja Tajvanu, 2) SAD nisu pristale na prethodne konsultacije sa Kinom o prodaji oružja Tajvanu, 3) SAD nisu pristale ni na kakvu posmedišnu ulogu između Kine i Tajvana, 4) SAD nisu pristale na reviziju Zakona o tajvanskim odnosima,  5) SAD nisu zauzele stav u vezi sa suverenitetom Tajvana, i 6) da SAD nikada ne bi izvršile pritisak na Tajvan da pregovara sa Kinom.

Postojao je nepisani korolar trećeg kominikea — interni memorandum koji je potpisao predsednik Ronald Regan u kojem je izjavio da je "spremnost SAD da smanje prodaju oružja Tajvanu uslovljena apsolutno kontinuiranom posvećenošću Kine mirnom rešenju razlika u Tajvanu i KRP -u [Narodna Republika Kina]", dodajući da je "od suštinskog značaja da kvantitet i kvalitet oružja budu od strane KRP-a."

Američka politika u ratu sa samom sobom

Ono što proizašla iz ovog amalgama političkih izjava i stavova je američka politika koja je inherentno u ratu sama sa sobom, nesposobna da se u potpunosti posveti konačnosti politike "jedne Kine" ili da napusti prodaju oružja Tajvanu. SAD prikrivaju tu inherentnu nedoslednost nagnavši je kao "stratešku dvosmislenost". Problem je što ovaj politički paprikaš nije ni strateški ni u viziji, ni dvosmislen.

Od trenutka kada je predsednik Regan izdao "Šest uveravanja", politika SAD i Kine bila je zategnuta zbog pitanja prodaje oružja, a Kina je slučaj da SAD nisu ozbiljne ni u pogledu mirnog ponovnog ujedinjenja Tajvana sa Kinom, niti eliminisanja prodaje oružja Tajvanu. Prodaja oružja eksponencijalno se povećala od Reganove administracije do džordža H. V. Buša i Bila Klintona, a SAD su obezbedile lovce "Tajpej F-16", rakete zemlja-vazduh "Patriot" i drugo napredno naoružanje. Predsedavajući Predstavničkog doma Njut Gingrič posetio je 1997. Gingrič tvrdi da je rekao svojim kineskim domaćinima da će, ako Kina napadne Tajvan, SAD "braniti Tajvan. Tačka."

Godine 2005, kao odgovor na američko nazadovanje kada je reč o prodaji oružja i Tajvanu, Kina je usvojila zakon poznat kao "Zakon protiv secesije" u kojem je odlučno navedeno da je Tajvan "deo Kine". U zakonu, Kina je saopštila da "nikada neće dozvoliti secesionističkim snagama 'tajvanske nezavisnosti' da se Tajvan otcepi od Kine pod bilo kojim imenom ili bilo kojim sredstvima". Kina je ponovila svoj zvanični stav da ponovno ujedinjenje "mirnim sredstvima" najbolje služi fundamentalnim interesima Kine. Međutim, zakon je jasno stavio do znanja da Kina neće stajati u  poznom  svetlu pred bilo kakvim naporima da "izazove činjenicu o otcepljenju Tajvana od Kine". Ako bi do toga došlo, Kina bi koristila "nes mirna sredstva i druge neophodne mere" za zaštitu suvereniteta i teritorijalnog integriteta Kine.

Brzo napred do 2021. Bajdenova administracija je, u smernicama za politiku izdatim ubrzo nakon što je predsednik položio zakletvu, preduzela da odvrati kinesku agresiju i suprotstavi se pretnjama "kolektivnoj bezbednosti, prosperitetu i demokratskom načinu života" SAD i njenih saveznika, istovremeno se javno obavezujući na tajvansku politiku koja bi bila "u skladu sa dugogodišnjim američkim obavezama", uključujući Zakon o tajvanskim odnosima iz 1979.  što je ograničilo američku vojnu podršku Tajvanu na oružje odbrambenog karaktera.

Na ivici rata

Ispostavilo se da je ovo laž. Na saslušanju povodom potvrde pred američkim Senatom u oktobru 2021. godine, aktuelni američki ambasador u Kini Nikolas Berns saopštio je da je, iz perspektive Bajdenove administracije, politika "strateške dvosmislenosti" obezbedila SAD "ogromnu geografsku širinu" prema Zakonu o tajvanskim odnosima kako bi produbila američku bezbednosnu pomoć Tajvanu. "Naša odgovornost", rekao je Berns, "je da učinimo Tajvan čvrstim orahom za razbijanje." Ovo je bio jasan odlazak iz prošle prakse, i poslužio je kao opravdanje za samog Bajdena, u dva navrata, da artikuliše kao politiku američku posvećenost da dođe u odbranu Tajvana ako Kina napadne.

Ovaj radikalni odlazak iz iznete američke politike Bajdenove administracije pomogao je da se pokrene kongresna trifekta neznanja protkanog oholosom, u kojoj je došlo do slanja tri uzastopne delegacije koje prete da pokrenu Kinu putem ka ratu sa Tajvanom koji ne želi da vodi, a za koji svet (uključujući SAD) nije spreman da trpi posledice. Prvu delegaciju, u maju, predvodila je Tami Dakvort (D-Ilinois). Pre odlaska iz SAD, Dakvort je pomogla da se progura "Zakon o bezbednosti jačanja Tajvana" koji je, između ostalog, nastojao da poboljša razmenu američko-tajvanskih obaveštajnih podataka, razvije planove za nastavak pružanja vojne pomoći u slučaju kineskog napada, i istraži mogućnost razmeštanja unapred pozicioniranih zaliha oružja za američke trupe koje bi bile poslate na Tajvan u slučaju rata sa Kinom.

Neka taj poslednji poen potone na trenutak —Dakvort je predlagao da se sprovedu mere koje bi garantovale da će se američke trupe suprotstaviti kineskim trupama u slučaju kineske invazije na Tajvan.

Drugi deo kongresne trifekte političkog neznanja bila je poseta Nensi Pelosi Tajvanu, o kojoj je mnogo toga već napisano. Poslednji čin u ovoj tragikomediji je poseta senatora Eda Markeja (D-Massachusetts), koja je održana ranije ove nedelje. Prema saopštenju za medije koje je objavila Markeijeva kancelarija pre posete, njegova delegacija će se "sastati sa izabranim liderima i članovima privatnog sektora kako bi razmotrila zajedničke interese, uključujući smanjenje tenzija u Tajvanskom moreuzu i proširenje ekonomske saradnje, uključujući investicije u poluprovodnike".

Ostavljena neizrečena je sredina u kojoj su se odigrale sve tri posete. Čak i pre dakvortove prve posete, kineske vlasti su preduzele do sada nezabeležen korak u iznošenju oštrog upozorenja u vezi sa Tajvanom. Visoki kineski diplomata Jang Đieči je 18. maja upozorio Bajdenovog savetnika za nacionalnu bezbednost Džejka Salivena da "ako SAD nastave da igraju na kartu Tajvana i krenu dalje na pogrešan put, to će sigurno dovesti do opasnih situacija".

Danas je Kini, SAD, Tajvanu i ostatku sveta ostavljeno da se suoče sa tako "opasnom situacijom".

Nema sumnje da će bilo kakav poduhvat Tajvana da formalno proglasi nezavisnost od Kine rezultirati kineskom invazijom na to ostrvo. Štaviše, malo je verovatno da bi Tajvan ikada preduzeo takvu akcijsku prazninu garancija američke vojne podrške podržane akcijama osmišljenim da udahnu stvarnost retorici. Ovde u igru ulazi trio kongresnih delegacija. Zakoni kao što je onaj koji je predložio Dakvort, a naizgled podržani od strane Pelosi i Markeja, bili bi obavezni ako bi SAD formalno raskinule sa svojim ranijim političkim poduhvatima u vezi sa Kinom i Tajvanom. Što više Kongresa bude bilo u interfejsu sa Tajvanom, kina mora više da strahuje od zakonodavne akcije američkog Kongresa koja bi zvanično dovela SAD i Kinu na put ka ratu.

Kako stvari trenutno stoje, SAD nisu spremne da se bore i dobiju rat sa Kinom oko Tajvana. Ako bi Kina danas izvršila invaziju na Tajvan, malo je toga što bi američka vojska mogla da uradi da stavi zube na verbalne obaveze njut Gingriča i Džoa Bajdena o dolasku u odbranu Tajpeja. Kina je, kroz velike vojne manevre preduzete posle Pelosine naglo posete, pokazala svoju sposobnost da napadne Tajvan svakog trenutka. Takva invazija, ako do nje dođe, bila bi ogromna u obimu i destruktivna u takvim razmerama koje ukrajina doživljava danas suočena sa tekućim vojnim operacijama Rusije.

A ipak Kina nastavlja da se suzdrža. Neki generali iz fotelje ocenjuju nevoljnost da se ide u rat sa kineske strane kao znak slabosti, dokaz da peking svi laju i da nema ujeda. Ništa, međutim, ne može biti dalje od istine. Za razliku od Sjedinjenih Država, Kina nastoji da se striktno pridržava svoje navedene politike, a to je da iscrpi svaku moguću mirnu opciju u obezbeđivanju ujedinjenja Kine i Tajvana. Uprkos jasnim dokazima o obeleženom odlasku iz politike iz prošlosti u vezi sa Tajvanom i prodajom oružja, Kina i dalje veruje da postoji nenasilno rešenje za jedan problem Kine. 

Kad bi samo Amerika dala šansu miru.

Skot Riter je bivši obaveštajac američkog marinskog korpusa i autor knjige 'Razoružanje u vreme Perestrojke: Kontrola naoružanja i kraj Sovjetskog Saveza'. Bio je u Sovjetskom Savezu kao inspektor koji sprovodi Sporazum INF, u osoblju generala Švarckopfa tokom Zalivskog rata, a od 1991-1998 kao inspektor UN za oružje. 

Izjave, stavovi i mišljenja izneta u ovoj kolumni su isključivo autorske i ne predstavljaju nužno one na NOVINE.INFO