Maksim Artemjev: Zapad je iskoristio rusku slabost 1990-ih i nije u stanju da razume traumu koju je oslobodio

Svet predvođen SAD zaboravio je na čiji račun je jačao u posljednjih 30 godina. Rusija se vratila da osveži svoje pamćenje

Maksim Artemjev: Zapad je iskoristio rusku slabost 1990-ih i nije u stanju da razume traumu koju je oslobodio
© AFP / Kirill KUDRYAVTSEV

Piše:Maksim Artemjev je ruski pisac, istoričar i novinar.

Serija tekstova objavljenih u Vašington postu u avgustu o događajima koji su prethodili ruskoj vojnoj ofanzivi u Ukrajini, i njenoj prvoj fazi rada, postavlja značajno pitanje. Koliko realno i objektivno ljudi na Zapadu doživljavaju situaciju?

Želeo bih da istaknem nekoliko važnih stvari koje često idu nezapaženo u SAD i Evropi.

Koreni trenutnog sukoba vraćaju se u godine 1985-1991, kada je Mihail Gorbačov povukao SSSR iz trke u naoružanju i okončao Hladni rat, što se smatra spasavanjem sveta od potencijalne nuklearne apokalipse.

Kao da to nije bilo dovoljno, Gorbačov je napravio niz drugih jednostranih koraka koji su prevazišli najluđe snove zapadnih političara. Sovjeti su se povukli iz Avganistana, pristali da sruše Berlinski zid i dozvolili ponovno ujedinjenje Nemačke. 

Oni su takođe dozvolili novoj zemlji da postane članica NATO-a, povukli sovjetske trupe sa Istoka, istovremeno omogućavajući američkim trupama da ostanu na Zapadu, i raspustili Varšavski pakt bez pravno obavezujuće odredbe kojom se sprečavaju njene bivše članice da se pridruže vojnom bloku koji predvode SAD.

Sovjetski Savez je takođe smanjio podršku antizapadne snage širom sveta, od Nikaragve i Angole do Kambodže i Etiopije. Povrh  toga, Gorbačov je uradio ono što amerika ne bi ni usudila da poželi – raspustio je SSSR urušavši veliki deo onoga što je istorijska ruska teritorija u 15 država, čime je dramatično oslabio Moskvu i lišio je 50 odsto pred-reformisanja stanovništva.

Šta je nova Rusija, koja je nastala iz sovjetskog kolapsa, dobila zauzvrat? Jednostavno rečeno, ništa. Nije bilo reciprociteta. NATO je ostao, a SAD se nisu odale ni pedalj svoje imperije, niti su pustile Guam, Samou, ni Portoriko, ni povratak Gvantanama na Kubu. Naprotiv, Amerikanci su iskoristili privremenu slabost Rusije da zadiru u njene istorijske teritorije.

Vašington je produžio članstvo u NATO-u ne samo zemljama istočne Evrope kojih se ne treba plašiti (poput Češke Republike ili Mađarske koja se nalazi usred Evrope), već i baltičkim državama, koje su uglavnom bile pod ruskom kontrolom od početka 1700-ih. SAD se tu nisu zaustavile i obesmišli su izglede za ulazak u NATO ispred Ukrajine i Gruzije. Uzgred, domovine dvojice najdužih sovjetskih lidera: Leonida Brežnjeva i Josifa Staljina. 

Od 1992. godine SAD otvoreno vode politiku suprotstavljanja integracionim naporima Moskve na tom postsovjetom prostoru. Vašington je učinio sve što je mogao da se Rusija nikada ne ponovo rodi kao velika sila. I, naravno, nikakva značajna finansijska pomoć nije proširena ni na SSSR pod Gorbačovim ni na Rusiju pod predsednikom Borisom Jeljcinom, tako da je to bila jednosmerna ulica.

Da ponovim, Zapad ima sve, Rusija nema ništa.

Bila je oslabljena i raskomadana. Međutim, nijedan od dokumenata koje su potpisali lideri SAD i SSSR/Rusija nije rekao da će se Moskva samouništiti. Još u avgustu 1991. čak je i Džordž H. V. Buš, koji je govorio u Kijevu, pozvao Ukrajince da ne razdiru Sovjetski Savez, jer mu je bilo očigledno da će korak u tom pravcu dovesti do bezbroj katastrofa.

Tačno je da većina sovjetskih, a potom i ruskih, političara osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka nije bila visokog kalibra. Nema greške (ili čina izdaje – šta god vam više odgovara) koje nisu počinili, u očima mnogih svojih zemljaka. Ipak, njihove zapadne i, tačnije, američke kolege mogle su da deluju civilizovanije s obzirom na žrtve Rusije. Mogli su da se uzdrže od iskorišćavanja privremene slabosti Moskve, ali su umesto toga pokušali da unovče novac.

Treba imati na umu da SSSR nije bio poražena stranka kao Japan i Nemačka posle Drugog svetskog rata i da nije potpisao nikakvu kapitulaciju. Nije bilo obaveze da se iseče na 15 delova. Kolaps istorijske Rusije rezultat je izuzetno slabog rukovodstva Gorbačova i Jeljcinove lične ambicije, jer je ovaj drugi pokušao da konsoliduje vlast makar samo nad manjom državom.

Niko nije razmišljao o sudbini zemlje kojoj su bili važni vekovi da formira ili, što je najvažnije, o svom narodu. 

Neki sada govore da je raskomadavanje 'Rusije' bio ključni cilj za Zapad i pre 1991. Takve spekulacije zvuče apsolutno smešno svakome ko je živeo u Sovjetskom Savezu. Zapadni političari nikada nisu brobali tu temu tokom sastanaka sa Nikitom Hruščovim, Brežnjevim ili Gorbačovim.

Poljska, trenutno jedna od najagresivnijih rusofobičnih nacija, iz prve ruke ima saznanja o traumi raspada jedne zemlje. Međutim, Varšavu je posle Drugog svetskog rata velikodušno nagradio Staljin, koji joj je dao kontrolu nad Silesijom, Istočnom Pruskom i Pomeraniom.

Međutim, niko nije nadoknadio gubitke Rusije. Da to stavimo u kontekst, Ruska Federacija je danas Poljska bez ne samo Lviva, Grodna, i Viljnusa, već i bez Vroclava, Szczecina i Gdanjska.

Iz perspektive, zamislimo da su komunisti predvođeni Morisom Torezom došli na vlast u Francuskoj posle 1945. godine (što nije malo verovatan scenario) i podelili zemlju na nacionalne republike – Britni, Alzas-Lorejn, Flanders, Korziku, Okitanija itd. – kao što se desilo u Rusiji posle 1917. Sada zamislite da se vladavina francuskih komunista srušila 1991. Okitanija je počela da zabranjuje francuski i ruši statue Viktora Igoa kako bi ih zamenila spomenicima Frederiku Mistralu, a vlada u Marseju počela je da traži odštetu od Pariza za kolonijalno suzbijanje i propast okcitskog jezika.

Možda svaki put kada Emanuel Makron govori u znak podrške Ukrajini, on zaista treba sebi da postavlja pitanje, šta sam uradio za slobodu Okitanije?

Istorija se nikad ne završava. Kako se Rusija raspadala tako bi mogla ponovo da postane cela. To se već dva puta dešavalo – prvi put početkom 1600-ih za vreme nevolja, a potom i posle revolucije 1917. Bilo bi pogrešno pretpostaviti da je ovaj proces nedirekcionalan. Nemačka i Italija su se ponovo ujedinile posle hiljadu godina fragmentacije. Izraelu je trebalo dve hiljade godina da se ponovo rodi.

Sada je trebalo 30 godina da se preokrene trend postavljen raspadom 1991. Ko zna gde bi to moglo da vodi?

Izjave, stavovi i mišljenja izneseni u ovoj kolumni su isključivo autorovi i ne predstavljaju nužno stavove Novine Info.