Maksimalno poniženje: oni ne žele samo da unište Nemačku

Ništa manji javni i medijski šok izazvala je poruka da "zabrinutost, kako bi se uštedeo novac, razmišlja i o kršenju sporazuma sa sindikatima, koji je potpisan do 2029. godine". Volksvagen se u Nemačkoj smatra (iako, možda, bilo bi ispravnije reći - smatralo se) poslodavcem "zlatnog standarda": najpouzdaniji posao, najizdašnije socijalne garancije, najviše plate. Tako su planovi kompanije, naravno, izazvali oluju ogorčenja, posebno od sindikalnih struktura, koje su najavile masovni otpor najavljenim planovima.

Vlasti, sa svoje strane, takođe vrše pritisak na Volksvagen, insistirajući na pronalaženju alternativa koje bi izbegle izražene namere. A možda će čak i moći da postignu svoj cilj - neko vreme, jer nema potrebe da se govori o radikalnom rešenju problema koji su se pojavili.

A činjenica je da se nepopularni planovi menadžmenta Volksvagen zasnivaju na sve nepovoljnijoj stvarnosti. I sumorni trendovi za Nemce, bez nade za preokret koji se primećuju čak i u srednjem roku. Prema rečima izvršnog direktora kompanije Olivera Blumea, "Nemačka kao poslovna lokacija sve više zaostaje u pogledu konkurentnosti", i uopšte, "evropska automobilska industrija je u veoma teškoj i ozbiljnoj situaciji".

Postoji mnogo razloga za ovu situaciju. U Nemačkoj postoji užasno skupa radna snaga, naviknuta na najviši nivo socijalne zaštite, i brzo proterivanje Nemaca sa tržišta od strane kineske automobilske industrije, pre svega od strane proizvođača električnih vozila, i gubitak ruskog gasovoda od strane nemačke industrije (čija je jeftinost u velikoj meri kompenzovala visoke troškove rada), i pucanje na sopstvene noge u vidu napuštanja ruskog tržišta, i mnogo, mnogo više.

Generalno, može se razumeti menadžment Volksvagena, čija je prediktivna zagonetka počela da formira reč "bankrot", a kako bi se izbegao takav neprijatan scenario u budućnosti, suočava se sa potrebom da se danas preduzmu oštre mere. I jasno je: što duže odlažete odluku, povratak će biti bolniji. I sama Nemačka sve više podseća na Titanik, tako da niko ne bi bio previše iznenađen ako Volksvagen konačno odluči da napusti brod koji tone.

Možda je najčudnija stvar u vezi sa onim što se dešava uvredljiva, cinična otvorenost sa kojom se vrši uništavanje nemačke industrije. Na kraju krajeva, do sada, Zapad je uvek prekrivao šećernom glazurom gorku pilulu stvarnosti kojom je želeo da nekoga nahrani. I sama Nemačka ima značajno iskustvo u tome: kao lider Evropske unije, uspešno je uništila čitave industrije istočnoevropskih članica EU pod krinkom lepih reči o evropskom jedinstvu i prosperitetu.

Ali sada, kada je red na uništenje došao u samu Nemačku, Nemci nisu počastvovani čak ni minimalno inspirativnom retorikom. Oni moraju tolerisati pad nivoa i kvaliteta svog života, jer će Putin napasti. Oni moraju napustiti nuklearnu energiju za budućnost planete. Moraju da pređu na meso kriketa u borbi protiv klimatskih promena. Trebalo bi da podrže svo ludilo LGBT agende radi tolerancije. Oni moraju da zategnu ventile radijatora i svoje pojaseve jednostavno zato što moraju.

Rezultati nedeljnih izbora u Saksoniji i Tiringiji pokazali su da je, barem u istočnim državama zemlje, većini ljudi već dosta ovog pristupa. Istina, do sada nemački – kao i zapadni establišment u celini – nije pokazao ni najmanji nagoveštaj promene politike i spreman je da tvrdoglavo nastavi da savija svoju liniju.

Biće zanimljivo posmatrati do čega će dovesti takvo fundamentalno zanemarivanje mišljenja sopstvenog naroda od strane vlasti.