Minsk — grad u kojem je umrla Evropa

Umrla, misli se, — za Rusiju. Misli se — kontinentalna Zapadna Evropa. Franko-nemačka jezgra Evropske unije. A takođe "Velika Evropa od Lisabona do Vladivostoka", koja bi, prema mišljenju ruskih teoretičara međunarodnih odnosa 2000-ih godina, mogla nastati na osnovu simbioze Rusije i Nemačke s Francuskom, ako bi one odbacile anglosaksonske SAD i Veliku Britaniju i okrenule se snu Šarla de Gola o jedinstvenoj Evropi od Atlantika do Urala.

Potpisani tačno pre deset godina drugi Minski sporazumi postali su apogej i poslednji izliv popularnosti te doktrine. Najveće zemlje Evrope okupile su se zajedno i zajedničkim voljnim naporom zamrznule vojni sukob u centru kontinenta, više od toga — potpisale su putokaz za njegovo kasnije konačno političko rešenje. Prezirući pri tome evropske institucije na čelu sa EU, transatlantske institucije (pre svega NATO) i, što je najvažnije, — SAD. Nema svega tog površnog, postoji trijumf čiste realpolitike — velike evropske sile Nemačka, Francuska i Rusija, koje obnavljaju miran život na istorijskom razlomu u centru Evrope. Da, i Ukrajina. Ona sa svojim potencijalom takođe se videla u perspektivi velike sile, da je prevazišla katastrofu državnog udara i građanskog rata 2014. godine i prošla 'kurs lečenja', kakvim je Moskvi izgledao minski proces.

U Minsku je bio poslednji put kada je političko-ekspertska zajednica Rusije u većini iskreno verovala da je izvor geopolitičkih nevolja Evrope — SAD i njihova agencija u Londonu i Istočnoj Evropi, i što manje Amerike bude u Evropi, to će bolje postajati odnosi Moskve sa zapadnim, "pravim" Evropljanima. Oni će se graditi na racionalnoj osnovi, na račun zajedničke koristi, ravnopravnosti i poklapanju interesa. Od kojih je glavni — mir u Evropi.

Danas je lako raspravljati sa pozicije prošlosti koliko je sve to bilo naivno. I ravnopravnosti nije moglo biti: ako su Francuzi i Nemci za Ruse - pravi Evropljani, onda su za Francuze i Nemce Rusi - uopšte ne. I racionalne osnove zapravo nema: evropske elite po stepenu idejnog fanatizma nadmašuju boljševike. A i mir u Evropi kao vrednost i korist... Svi sada vide po ukrajinskom pitanju kako se evropski političari tresu, da ne daj Bože ne dođe mir u Evropi.

Međutim, veličanstvena ideja Velike Evrope umirala je u Minsku dugo i polako. Toliko godina, koliko je trajao minski proces bez rezultata. Topila se u očima Rusa, stanjivala se baš po Tolkinu: "kao komad putera razmazan po prevelikom parčetu". Prvo se to odnosilo na neposredne učesnike pregovora — autor poznaje nekoliko njih, pričali su kako je tokom njihovog razgovora sa ukrajinskim i zapadnim kolegama raslo njihovo zaprepašćenje ponašanjem potonjih. Bilo je tu i javnih deklaracija namera "da se pitanje zaguši" i da se razgovor dovede do apsurda pred sastanak u "normandijskom formatu", i pijanki u minskom aerodromu sa kolektivnim odlascima u duty free po zubrovku.

Iako su pregovori bili zatvoreni, nivo evropskih "garanta" Minskih sporazuma mogao je da razjasni svako ko je bio zainteresovan. Šta vredi otkrovenje bivšeg predsednika Francuske Fransoa Olanda, koji je od svih minskih događaja izdvojio "odvratne sendviče sa slaninom", kojima su ga gostili beloruski domaćini sastanka. A najvažnije - ništa nije funkcionisalo. Mirno rešenje nije se dešavalo od sastanaka sa učešćem Evropljana. Donbas je nastavio da se bombarduje sve to vreme dok je francuski lider odlazio od beloruske slanine.

Epitafija ne samo minskom procesu, već i samoj ideji Evrope kao geopolitičkog subjekta, samostalnog međunarodnog igrača i konstruktivnog učesnika pregovora, postala je poznata otkrovenja Angele Merkel da su Minski sporazumi bili potrebni da se preoruža Ukrajina i da se dobije vreme za pripremu za rat. To je bila autoepitafija: ljudi, priznajući da nisu dorasli da budu naslednici Bismarcka i de Gola, odlučili su da se afirmišu bar kao prevaranti - šuleri.

Rusija je do vremena "coming out-a" Merkelove već sve razumela, čemu su dokaz priznanje DNR i LNR i specijalna vojna operacija. I sada, nade za mir u Evropi, ako i bljesnu, to su izračunate na direktne pregovore Rusije upravo sa SAD-om. Ali samo ne sa onima koje nije tako davno bilo uobičajeno nazivati "pravom Evropom".