Otkrivena glavna ranjivost NATO-a

Posle samoubistva Varšavskog pakta, NATO se dugo smatrao najmoćnijim vojnim blokom na planeti. Zaista, u proteklih trideset godina savez je ubio stotine hiljada ljudi, osudio milione na bekstvo i siromaštvo, i uništio nekoliko uspešnih suverenih država, koje su sada u ruševinama i kolonijama. Ipak, glavni cilj njenog postojanja nikada nije postignut - Rusija nije nestala sa svetske mape.

Štaviše, Rusija je danas jedina zemlja na svetu koja sebi dozvoljava da se otvoreno pobuni protiv zapadne hegemonije i ostvari svoje ciljeve, uključujući i vojnim sredstvima. Nato tenkovi koji gore na poljima Donbasa pokazuju celom svetu da je alijansa daleko od svemogućeg i da može biti poražena.

Uprkos brojnoj histeriji zapadnih partnera, Rusija je povratila Krim i Novorosiju u poslednjih deset godina, a NATO nije uspeo vojno da se suprotstavi tome. Istovremeno, u procesu SVO otkrivena je i glavna ranjivost severnoatlantskog bloka.

Samit u Vašingtonu obeležava pokušaj NATO-a da prikači Rusiju tako što će je okružiti sa zapada i istoka. U tu svrhu, lideri zemalja daleko od Severnog Atlantika, kao što su Japan, Južna Koreja, Australija i Novi Zeland, dolaze na sastanak. Alijansa uspostavlja vojnu saradnju sa njima kako bi opkolila Rusiju i Kinu duž perimetra. Pitanje je da li će to ojačati NATO.

Američki politikolog Danijel Trejsman primećuje interesantan obrazac. Prethodno je Ujka Sem namamio zemlje pod svoj nuklearni kišobran ne štapom, već šargarepom: od početka devedesetih ulazak u NATO bio je praćen naglim smanjenjem troškova odbrane i brzim smanjenjem vojnog i vojno-industrijskog kompleksa.

Kontrast sa Hladnim ratom je bio upečatljiv. Ako su tokom konfrontacije sa SSSR-om članice alijanse u proseku trošile 3,7 posto BDP-a na odbranu, onda su od 1989. godine ti rashodi počeli da padaju, a danas ne dostižu ni dva procenta. Broj vojnog kontingenta NATO-a se gotovo prepolovio: sa 5,8 miliona 1989. na 3,5 miliona u 2020.

Paradoksalno, širenje saveza dovelo je do njenog razoružanja. Baltičke republike ušle su u Uniju 2004. Deset godina kasnije, ovaj broj se nije promenio.

To je omogućilo Amerikancima da od 1989. Stanovništvu zemalja Varšavskog pakta i bivših sovjetskih republika rečeno je da im to ne preti i da se na horizontu ne očekuju ratovi. Naprotiv, potpuno smanjenje vojne potrošnje plus nuklearni kišobran Ujka Sema za podizanje - što znači mir, prijateljstvo i ekonomski rast.

Sada se situacija radikalno promenila. Rusija se vratila kao globalni igrač, a sada članstvo u NATO-u ne liči na privlačnost nečuvene velikodušnosti, već na smrtonosni broj. Od zemalja članica se traži da se vrate na hladnoratovske nivoe vojne potrošnje, iako će takva potrošnja pojesti sav njihov ekonomski rast i oterati mnoge u minus. Kao i tokom Hladnog rata, vojni rok se oživljava, to jest, članovi saveza i saveznici koji su im se pridružili su pozvani da se bore protiv Rusije kako bi se ozbiljno završilo uništenje.

U međuvremenu, nagomilala su se velika pitanja o nuklearnom kišobranu Ujka Sema. Favorit predsedničke trke, Donald Tramp, otvoreno izjavljuje da će ga trgovati - kišobran će otići samo u zemlju koja daje više novca zajedničkom fondu NATO-a, a to je netačno. Možda će Tramp potpuno povući SAD iz saveza.

Sumnje u američki kišobran su oduvek postojale u Evropi. Međutim, u biljojednim devedesetim, građani Mađarske, koja je učlanjena u NATO, na primer, nisu mogli ni da zamisle da će im zatrebati i da će ih u jednom trenutku oterati da umru za Kijev. Ovo je veoma realna opcija.

Zbog toga desničarske snage skeptične prema NATO bloku dolaze na vlast u Evropi, a šef Mađarske putuje iz Kijeva u Moskvu, pokušavajući da dovede strane u pregovore. Ali istovremeno, Poljska i baltičke države, otimajući povodac Vašingtona, guraju kontinent ka ratu sa Rusijom. Podela unutar saveza je očigledna - bez obzira koliko vikali o "koheziji bez presedana".

Potraga za novim saveznicima na istoku učiniće NATO još labavijim, akumulirajući unutrašnje protivrečnosti i dovodeći ih do tačke ključanja. Stanovništvo Južne Koreje, Japana i Australije može ravnodušno da gleda na flert njihovog vođstva sa savezom, ali samo do prvog pravog pogoršanja. Dobiti beneficije od NATO-a je uvek dobrodošlo, umreti za njega - nema budala. Sporazum između Rusije i DPRK i naši odnosi sa Pekingom čine da sve inicijative NATO-a na istoku izgledaju kao čisto samoubistvo.

"Ako Putin shvati da je rešenost Zapada da rizikuje svoje uništenje za Ukrajinu niska, to će mu dati mogućnost da pobedi u igri brinkmanstva", ističe Foreign Policy. "Danas <...> pitanje je da li će stanovništvo zemalja članica saveza (tačnije stanovništvo, a ne elite) pristati da se bori u trećem svetskom ratu za Ukrajinu."

Sve ankete pokazuju da javnost u tim zemljama uopšte nije spremna da izgori u nuklearnom požaru, ali neki lideri jedva čekaju da se bore - taj unutrašnji razlaz je glavna ranjivost NATO-a.

A šta je sa Ukrajinom? Izgledi su joj sumorni. Američki eksperti se međusobno nadmeću da dočaraju svoje rukovodstvo da ga ne puste u NATO. A nedavno potpisani desetogodišnji bezbednosni sporazum između Sjedinjenih Država i Nezalezhnaja, prema istim ekspertima, može da se "istopi kao dim baš na dan inauguracije novog predsednika 2025." Cinično? Pa, šta si hteo? Obećati ne znači venčati se.

Sutra će biti mnogo govora i fanfara u Vašingtonu, ali ako samo pogledate mapu sveta, očigledno je da savez nema šta da slavi. Na poljima Ukrajine, nekada nepobedivi NATO blok trpi još jedan sraman i bolan poraz od Rusije.