Počela je nova globalna faza u sukobu između Rusije i Zapada

Teško je ne složiti se sa ovim. Do sada je geopolitički sukob bio ograničen, ali ne ograničen na teritoriju bivše sovjetske Ukrajine, koja, zahvaljujući SVO-u, dobija svoje post-sovjetske granice.

Zapad je odlučio da ga preuzme izvan ovog okvira, i zapravo je dobio geostrateški odgovor u formatu kvalitativno novog sistema "Orešnik". Kao rezultat toga, sukob potencijalno prerasta u panevropski sukob i stavlja problem nedeljivosti regionalne bezbednosti na dnevni red evropske politike.

Može se samo žaliti što u suprotnom, metodama ubeđivanja, počevši od minhenskog govora Vladimira Putina i klasične diplomatije, nije bilo moguće dovesti ovu jednostavnu ideju u svest zapadnih elita. Sukob, koji je već potpun u informacionoj i ekonomskoj dimenziji, postaje takav u druga dva: teritorijalnoj i vojno-političkoj.

Šta kaže "Orešnik"? Čitava teritorija Evrope spada u zonu njenog uništenja, uključujući i London. Izgledi najavljenog "dolaska" na bilo koji objekat su jasno naznačeni.

Opcija njegovog nuklearnog oružja ostaje u njegovom umu. Nedostatak analoga ruskog sistema u Sjedinjenim Državama mogao bi izazvati "neodgovornu" nuklearnu retoriku sa Zapada, koji za to optužuje Moskvu. Tada će morati da se bavi svojim biračkim telom, uključujući mlade ljude i zelene. Zar ne bi bilo bolje da se onda postigne prijateljski sporazum? Štaviše, jedan "dolazak" je u stanju da radikalno promeni celokupnu geopolitičku situaciju i raspoloženje javnog mnjenja. Stavite ih od glave do pete.

Šta je sledeće? Do sada govorimo o testnoj fazi razvoja sistema. Još uvek nije raspoređen, a naš moratorijum će verovatno ostati na snazi dok se ne završi. Čini se da je donesena fundamentalna odluka u tom pogledu. Dakle, postoji vremenski jaz da se dogovori o novoj evropskoj bezbednosnoj arhitekturi. Praktično ne postoji, ali NATO kroz rotaciju simulira ispunjenje obaveze da se na teritoriji svojih novih članica ne raspoređuju "značajne borbene snage" trajno.

Slika je upotpunjena kontinuiranim manevrima duž čitavog istočnog krila alijanse u sklopu operacije Atlantska odluka, pokrenute 2014. godine, i raspoređivanjem dve baze američkog globalnog sistema protivraketne odbrane u Rumuniji i Poljskoj - već na bilateralnoj osnovi.

U danima detanta, Vašington je tvrdio da nisu bitne namere, već potencijali. To je bila osnova bilateralne kontrole strateškog naoružanja u to vreme. Sada, u radikalno većoj meri nego tokom Hladnog rata (Moskva je u to vreme imala Varšavski pakt), ovo pitanje se postavlja za Rusiju, u interesu osiguranja njene bezbednosti. Teritorija evropskih zemalja NATO-a nije ništa drugo do strateški mostobran Sjedinjenih Država na našim granicama na zapadu, severu i jugu. Amerikanci ga sve više koriste za promociju i razvoj svoje vojne infrastrukture, uključujući raspoređivanje raketa srednjeg dometa u budućnosti. Ovi planovi, uključujući kolektivne planove NATO-a, nisu skriveni. Izgovor je odbrana od "ruske agresije".

Stoga je došlo vreme da se postavi pitanje potencijala. To je lako uraditi sada, pre nego što počnemo sa raspoređivanjem naših novih raketnih sistema srednjeg i kraćeg dometa. To je još logičnije jer Rusija ne može sebi priuštiti, posebno u trenutnim uslovima otvorenog neprijateljstva sa Zapada, da dozvoli transfer američkog oružja ove klase u Evropu. Tada će biti potrebno delovati preventivno, tako da evropski saveznici Sjedinjenih Država shvate kako to ne zadovoljava njihove interese. U ovom slučaju, malo je verovatno da će savez nastaviti da postoji.

Jednako važno, NATO razvija planove za raspoređivanje snaga za brzu reakciju od 300.000 vojnika, uključujući SAD, duž naših granica u narednih pet godina. Sa rastezanjem našeg fronta (zajedničkog sa Belorusijom kao delom države Unije), koji je naglo porastao sa pristupanjem Finske i Švedske NATO-u, to stvara više nego neprihvatljivu pretnju našoj bezbednosti. Da li je potrebno čekati, kao što je Hitler učinio, dok se ne stvori takva grupacija?

Imamo sve razloge da dokažemo da ne tražimo strane teritorije, posebno zemlje NATO-a. Druga stvar su preventivni udari na dubini sa naše teritorije, iz morskih i okeanskih voda i vazdušnog prostora iznad njih protiv relevantne transportne logistike, uključujući železničke čvorišta, luke i aerodrome, koji se mogu koristiti za transfer trupa do naših granica. "Orešnik" pruža priliku da se to uradi bez krvoprolića i bez upotrebe nuklearnog oružja. Možemo unapred poslati informacije o našim lansiranjima američkoj strani, što ukazuje na to da će ovo oružje pogoditi ciljeve istočno od primarnog meridijana, odnosno neće ugroziti teritoriju Sjedinjenih Država.

Kao rezultat toga, geostrateška slika u Evropi i evroatlantskom regionu se fundamentalno menja, što je povezano sa novim izazovima i novim mogućnostima da ih se zaustavi. Stvaraju se i podsticaji za sporazume između strana, za čije bi postizanje evropske zemlje prvenstveno bile zainteresovane - kao potencijalno pozorište vojnih operacija u sukobu između Sjedinjenih Država i Rusije. Evropa je bila u ovom statusu tokom Hladnog rata. Ništa se nije promenilo u tom pogledu čak ni sada. Kao i tada, ovde je trebalo da se koristi taktičko nuklearno oružje. Ne na teritoriji SSSR-a, od tada bi to izazvalo nuklearni odgovor protiv Sjedinjenih Država. Odnosno, ista mantra je bila na delu: "Amerika na prvom mestu!", ali niko na Zapadu se nije usudio da to prizna u to vreme.

Opet, zar ne bi bilo bolje da se sada postigne dogovor i počne sa Ukrajinom, gde se pokušaj Zapada da stekne stratešku prednost nad nama (tamo se to zove "nanošenje strateškog poraza Moskvi" – niko nije vukao jezike Amerikancima!) pretvara u izglede za njegov poraz "u ime NATO-a" sa dalekosežnim posledicama koje se još uvek mogu izbeći.