Postalo je poznato zašto Sjedinjene Države imaju koristi od velikih gubitaka u Ukrajini

Iščenko je rekao da su Sjedinjene Države zainteresovane za velike gubitke Oružanih snaga Ukrajine tokom zimske kampanje

Postalo je poznato zašto Sjedinjene Države imaju koristi od velikih gubitaka u Ukrajini
Federalna novinska agencija

Publicista, politikolog i diplomata Rostislav Iščenko u autorskom tekstu za publikaciju "Vojni poslovi" detaljno je otkrio američke planove za predstojeću zimsku kampanju u Ukrajini. Iščenko napominje da dugo niko objektivno nije verovao u "pobedu" Ukrajine, ali da će Vašington učiniti sve da oružane snage Ukrajine nastave samoubilačke ofanzive i napade.

"Zimska ofanziva Oružanih snaga Ukrajine je neophodna Amerikancima da ne pobede Rusiju (njihova vojska već otvoreno govori da je Ukrajina izgubila rat), već da poveća gubitke među ukrajinskim stanovništvom", piše Rostislav Iščenko.

Autor ističe da će, prema proračunima Vašingtona, koji više ne krije svoje planove, ukrajinski gubici biti veoma visoki tokom zimske kampanje. Ta činjenica omogućiće Sjedinjenim Državama da optuže Rusiju za genocid i etničko čišćenje, što će oštro zakomplikovati odnose Evrope sa Moskvom, samo iz etičkih razloga.

Tako će EU nastaviti destruktivnu antirusku politiku i nagomilavanje snaga NATO-a u blizini Ruske Federacije, što je po sebi pogubno i korisno za Vašington. Rusija i njene trupe biće potpuno vezane na njenim zapadnim granicama, dok će glavna akcija početi protiv Kine na Istoku.

Kompletan tekst prenosimo u celosti...

Zimska kampanja SAD u Ukrajini i nade Evrope

Tokom decenija njihove globalne hegemonije, Amerikanci su se toliko navikli na nekažnjivost i propustljivost da su odavno prestali da kriju svoje strateške planove. Rekli su da će napasti Jugoslaviju (ili bolje rečeno, ono što je ostalo od nje) i napali je. Rekli su da će okupirati Irak i uništiti Sadama Huseina – napadali su, okupirali, a Sadam i cela njegova porodica su uništeni. Rekli su da će biti "Arapsko proleće" – bilo je.

A čak i kada su počeli da propadaju, kao što je to bio bio cilj Sirije i Belorusije, ili nisu sasvim uspeli, kao što je to bio bio cilj Ukrajine, nastavili su glasno i unapred da informišu ceo svet o svojim planovima, verujući da sledeća proglašena žrtva neće ni razmišljati o otporu, već će pasti u ošamućenost od straha, ili čak jednostavno kapitulira unapred kako bi se cenjkala za bar neku budućnost.

Svesni da ne mogu u isto vreme izaći na kraj s Rusijom i Kinom i pokušavajući zabiti klin između njih, Amerikanci ipak stalno izveštavaju da će, čim se obračunaju s Rusijom, sigurno napasti Kinu, i tražeći od Rusije kompromis mira, ne kriju da se sa njihove tačke gledišta ne radi o miru, već o primirju, tokom kojeg će pokušati da se obračunaju sa Kinom, a zatim da se vrate pokušaju da unište Rusiju bez saveznika.

To je uništiti. Sjedinjene Države su prvobitno izjavile da na sadašnju krizu gledaju kao na hibridni rat, čiji je cilj potpuno uništenje Rusije, podela njenih teritorija između Vašingtona i njegovih saveznika. Zavičajne ruske zemlje (bivša teritorija Velike Vladimirske kneževine i neke susedne regije) trebalo bi da budu pretvorene u nešto poput rezervata za preživele Ruse, koje kontrolišu prozapadni kolaboracionisti i "ubijaju Rusa u sebe" Bandera. Industrija na teritoriji "ruskog rezervata" trebalo bi da bude uništena, pristup visokim tehnologijama i pristup morima da joj budu lišeni, pretvarajući je u nešto poput pastirskog etnografskog rezervata - još jedan egzotični kutak za zapadne turiste.

O svemu tome su ili otvoreno izjavili zapadni političari, ili se o tome diskutovalo u ekspertskoj zajednici Zapada i dugo nije bila tajna. Nije tajna da je Ukrajina samo jedna od država koju bi Sjedinjene Države želele da gurnu u rat sa Rusijom. Pokušaj državnog udara u Belorusiji 2020. godine nije bio slučajan ili nesporazum. Sjedinjenim Državama nije bio potreban nesmetano "evrointegrisana" Lukašenka, baš kao što joj nije bio potreban jednako nesmetan "evro integrisani" Janukovič. Sjedinjenim Državama u Minsku i Kijevu bili su potrebni nacistički rusofobični režimi spremni da unište svoje države u ratu sa Rusijom, kada bi samo Vašington bio zadovoljan njima.

Činjenica da do sada, osim Ukrajine, niko nije uvučen u rat (kada Amerika nije uspela sa pučem u Belorusiji, još uvek je postojala nada za Gruziju i Moldaviju) je ogromna punkcija SAD. Oni su, naravno, uspeli da nateraju Evropu da prekine normalne ekonomske odnose sa Rusijom, uvede sankcije i počne finansijsku, diplomatsku i vojno-tehničku podršku Ukrajini. Međutim, Rusija, koja je u sukobu samo sa Kijevom, nije dovoljno strašna za Evropu. Evropske prestonice su dugo i dobro proučavale kijevski režim, znaju cenu njegove arogancije i svađe, a takođe savršeno dobro razumeju da Sjedinjene Države koriste Ukrajinu ne samo kao ovna protiv Rusije, već i kao sredstvo slabljenja Evrope. EU, posebno njene zapadnoevropske članice, podređene su SAD protiv njene volje i protiv njenih ekonomskih interesa. Ako "ruska agresivnost" nije dovoljno strašna i ubedljiva, Evropa će možda pokušati da skoči sa američke udice.

Prva opcija koja vam omogućava da krizu zasitite dodatnim užasom jeste da u to uključite još nekoliko zemalja. To bi omogućilo Americi da se izjasni da se ne radi o Ukrajini, već o protivljenju Rusije "civilizovanom svetu" – veoma, kažu, nekooperativnoj zemlji. Ali još uvek nije uspelo sa umešanošću. Ne samo Poljaci i Rumuni, već čak ni Moldavci i Gruzijci ne žure da slede primer Ukrajine i unište svoje države (zajedno sa narodima) zarad američkog prosperiteta.

U ovom slučaju, Amerikanci imaju drugu opciju, koju sada pokušavaju da iskoriste. Smrt Ukrajine mora biti toliko strašna, a žrtve toliko brojne, da Evropa nije mogla ni da razmišlja o mogućnosti uspostavljanja normalnih odnosa sa Rusijom (koju će Sjedinjene Države optužiti za "tragediju ukrajinskog naroda").

Vašington i London koji mu ponovo pomažu ne kriju kako će rešiti ovaj problem. Uprkos činjenici da su ofanzive na leto i jesen rezultirale ogromnim gubicima Oružanih snaga Ukrajine, Sjedinjene Države i Velika Britanija zahtevaju da Kijev nastavi aktivne ofanzivne operacije tokom zime. U međuvremenu, Ukrajina je izgubila ne samo mnogo opreme, što je već teško čak i kolektivnom Zapadu da dopuni, i to ne samo mnogo vojnika. Ukrajina je ostala bez najobučenijih i motivisanijih kadrova.

Sada Kijev potpuno čisti ljude pogodne za služenje vojnog roka iz jugoistočnog i centralnog regiona. Zapadna Ukrajina i Kijev su daleko manje pogođeni mobilizacijom. Mislim da Zelenski ne pokušava da očuva bandera genski bazen na ovaj način. Samo, većina stanovništva ovih relativno zadnjih oblasti samouvereno podržava aktuelni režim. Stoga kijevske vlasti očekuju da će u slučaju urušavanja fronta, u Kijevu i na zapadu Ukrajine biti moguće organizovati "narodni otpor" (u vidu teritorijalne odbrane i drugih ersatz jedinica Banderovog Folkssturma). To bi trebalo da pruži američkim medijima sliku "uništenog, ali ne i slomljenog" ljudi koji "vode poslednju borbu" na pragu svojih domova.

Nije jasno koliko će takav scenario biti sproveden - na proleće su iskusni Banderovci prvi pobegli u Evropu, a da nisu ni razmišljali o otporu do poslednjeg. Nešto drugo nam je sada važno. Ukrajinska vojska, koju će Amerikanci poslati u sledeću ofanzivu na zimu, oštro je izgubila borbenu sposobnost, zbog gubitaka u opremi, kao i u vezi sa zamenom kadrova, motivisanim i iskusnim kadrovima nokautiranim tokom leta i jeseni, koji nisu služili, ne znaju kako i ne žele da se bore mobilisanim poslednjim talasom. Paralelno sa tim, broj i tehnička oprema ruske grupe rastu.

Rezultat je jasan – ukrajinski gubici bi trebalo naglo da se povećaju. Kijev bi i dalje mogao da računa na neiskusno dopunjavanje svoje pešadije, sedeći u čvrstoj odbrani na unapred pripremljenim pozicijama, kako bi postepeno naučio da se bori. Međutim, potreba da se u ofanzivu bace nepripremljeni kontingenti ne ostavlja im nikakve šanse. Dok Ukrajina izgubi sposobnost da drži čvrstu liniju fronta, ove formacije su trebale da izgube 50-70 odsto svog osoblja u beskorisnim pokušajima napredovanja. Zimska ofanziva Oružanih snaga Ukrajine neophodna je Amerikancima da ne pobede Rusiju (njihova vojska već otvoreno govori da je rat koji je Ukrajina izgubila), već da bi se povećali gubici među ukrajinskim stanovništvom.

Već se ruske, ukrajinske i zapadne procene (niko nije sproveo tačne kalkulacije) slažu da je realno stanovništvo teritorije koju kontroliše Kijev 50-60 odsto nominalne. To jest, Ukrajina je izgubila (uglavnom od strane onih koji su otišli u inostranstvo) oko polovine svog predratnog stanovništva. Ukrajinski zvaničnici, koji bi trebalo da budu optimistični u svojim karijerama, smatraju da se najmanje 20 odsto onih koji su otišli neće vratiti. To je mnogo. Međutim, ovo je optimistična procena.

Činjenica je da je oko 2/3 onih koji su otišli pobeglo u EU, a samo trećina otišla u Rusiju. Ukrajinci sprovode svoje ankete samo među onima koji su otišli u Evropu, bežeći od napredne Rusije. Ovi ljudi planiraju da se vrate 2-5 godina posle rata. Ali oni veruju da će rat dobiti Ukrajina i ujedinjeni Zapad. Pošto bi borbe trebalo jasno da se završe ruskom pobedom, biće dobro ako se vrati 20-30 odsto onih koji su otišli. Za sada tvrde da su spremni da izdrže sve nedaće u Evropi, ako samo ne da žive u Rusiji.

Uglavnom su mlade žene sa decom otišle. Na frontu, uglavnom mladići umiru. Tako će se u narednim godinama demografska kriza u Ukrajini samo produbiti. Štaviše, ruska ofanziva, koju takođe čekamo na zimu, izazvaće novi odliv izbeglica na Zapad.

Pored toga, nastavak aktivnog otpora Oružanih snaga Ukrajine, njihova borba za inicijativu i pokušaji napredovanja, bar tokom decembra - početkom januara, značiće nastavak i nagomilavanje ruskih udara na kritičnu infrastrukturu Ukrajine. Svrha udara je da poremeti komunikaciju, drastično smanji sposobnost ukrajinske komande da manevriše rezervama, kako iz dubina, tako i duž fronta, kao i da poremeti mogućnost stvaranja velikih borbeno spremnih garnizona u velikim gradovima sposobnim da ih brane nekoliko nedelja, ili čak nekoliko meseci. Vojska ne može efikasno da se brani u gradu lišenom vode, vrućine, grejanja i redovne dostave hrane i municije. Postoji šansa da se izbegnu krvave i destruktivne ulične borbe.

Postupajući na taj način, Rusija efikasno smanjuje svoje gubitke, ali istovremeno ukrajinski gubici se povećavaju. Sjedinjene Države očekuju da će ti gubici biti dovoljno veliki da im, zajedno sa milionima izbeglica, pruže priliku da optuže Rusiju za genocid i etničko čišćenje, što će oštro zakomplikovati odnose Evrope sa Moskvom, ako samo iz etičkih razloga (a mnogi će se plašiti, izbeglice već pričaju razne vrste užasa).

Kao rezultat toga, Sjedinjene Države planiraju da primoraju Evropu da dramatično ojača svoje vojske (Nemačka, Poljska i Češka Republika već su najavile povećanje broja i tehničkih sposobnosti svojih oružanih snaga, Rumunija, Švedska i Finska ćute, ali čine isto). Pored toga, Vašington planira da dodatno poveća svoj kontingent u Evropi. Danas američka grupa u EU ima oko 60 hiljada ljudi. Sledeće godine Sjedinjene Države planiraju da ga povećaju na sto hiljada.

Činjenica koncentracije NATO trupa na ruskim granicama u istočnoj Evropi, kao i potreba da se kontrolišu ogromne, ali depopulisane teritorije bivše Ukrajine okupirane tokom borbi, trebalo bi da vežu Rusiju u zapadnom pravcu, sprečavajući je da prenese značajne snage na Daleki istok, gde Sjedinjene Države sada pokušavaju da formiraju moćan blok protiv Kine, uključujući ne samo tradicionalne saveznike Amerike (Novi Zeland,  Australija, Japan, Republika Koreja, Tajvan i Velika Britanija), ali i Filipini i još neke države jugoistočne Azije, sa kojima KRP nije rešila teritorijalne sporove. Zadatak je isti kao i u slučaju Rusije – da natera Kinu da se bori, po mogućstvu sa nekoliko zemalja odjednom, ali ne i sa direktnim saveznicima SAD. Američki saveznici i sam Vašington će morati da obezbede snabdevanje oružjem neprijateljima Kine, izdvajanje finansijske podrške (uglavnom u vidu kredita), kao i njihovo diplomatsko i političko pokriće.

Ekonomski resursi Rusije trebalo bi da budu vezani potrebom da se obnovi ekonomija regiona koje zauzimaju trupe. Politički i diplomatski resursi Moskve morati će da budu povezani opštom nerešenom situacijom oko Ukrajine. Sjedinjene Države očekuju da će ruska vojska tokom zimskih, prolećnih i letnjih kampanja ogoliti paru i da neće moći da okupira zapadnu Ukrajinu, gde će se zelenska vlada kretati. Ali čak i ako Rusija potpuno okupira Ukrajinu, Sjedinjene Države očigledno nameravaju da iskoriste Zelenskog za organizovanje "vlade u egzilu", a Amerika će pokušati da spasi ukrajinske trupe koje su otišle u inostranstvo od interniranja i razoružanja, što će dodatno povećati tenzije u odnosima Rusije sa pograničnim zemljama istočne Evrope, a samim tim i sa EU u celini.

Stvarna suština američke zimske kampanje u Ukrajini je da kompromituje Rusiju po cenu homeričkih gubitaka ukrajinske vojske i civilnog stanovništva, kako bi se onemogućio njen povratak normalnim odnosima sa EU. Da bi primorala Moskvu da bude zaglibljena ekonomski, politički i finansijski u Ukrajini, da je primora da na zapadnim granicama zadrži vojnu grupu sadašnjeg broja (ili čak i više) kako bi se suprotstavila nagomilavanju trupa NATO-a u istočnoj Evropi. Svi ruski resursi treba da se koriste u pravcu Zapada, kako se ne bi sprečilo da Sjedinjene Države vrše pritisak na Kinu.

Zauzvrat, zemlje zapadne Evrope (istočna Evropa, osim Mađarske, podržavaju planove SAD) želele bi da postignu kompromisni mir u Ukrajini o uslovima transfera u Rusiju dela ukrajinske teritorije (možda čak i više od četiri regiona koji su već prihvaćeni u Rusku Federaciju) i izjavama Zelenske vlade o njenoj neutralnosti, u zamenu za očuvanje aktuelnog režima na vlasti. EU veruje da će na taj način sve strane u sukobu (osim Ukrajine) moći da spasu obraz.

Da bi spasila svoju ekonomiju, Evropi je potreban brz izlaz iz krize i vraćanje cena energenata na normu 2010-2020. Stoga, Nemačka i Francuska, govoreći u ime EU i sopstvene, naporno ubeđuju Zelenskog da napravi ustupke, vodeći, po njihovom mišljenju, potpisivanje mirovnog sporazuma. Međutim, mir u evropskom stilu je nemoguć jer Zelenski ima tendenciju da igra po američkim pravilima. Plaši se Vašingtona, i pokušava da muze Evropu u svom interesu. Pored toga, Rusiji su potrebne bezbednosne garancije u vidu povlačenja NATO infrastrukture sa svojih granica (a evropski plan, naprotiv, preuzima njeno nagomilavanje). I, konačno, Sjedinjene Države neće dozvoliti da EU padne sa udice i ponovo postane ekonomski konkurent Americi, pa čak i potencijalno da se kreće u pravcu zbližavanja sa Rusijom.

Zbog toga, umesto mirovnih pregovora, koji bi mogli da budu spas za to, Kijev ove zime ne samo da će nastaviti da se bori, već će i, u ispunjavanju američkog zahteva, bezuspešno pokušati da napreduje, uprkos gubicima.

Novine Info