Proleće je vreme kada u Srbiju ne stižu laste, već se vraćaju zločini.

Predsednik nije javni tužilac ni sudija, niti ima ustavno pravo da daje ovakva saopštenja. Ako je tu nešto i bilo, to rade ministar ili direktor policije dok oko njih stoje inspektori koji su vodili istragu.

Čak ni oni ne smeju da kažu ime i prezime maloletnika dok im to ne odobri sudija.
Mi smo ovde, kao i u slučaju Ribnikar, u jednoj osobi imali i policajca, tužioca i sudiju koji pred svim medijima u državi, mlatara dečijom slikom.

Predsedniku države je u sred konferencije za medije stigao SMS koji ga je obavestio o još jednoj neviđenoj tragediji koja je zadesila Srbiju.
Dok je sedeo u društvu tobože zabrinute lezbijke, u dramskim pauzama od šoka je jedva saopštio kako je policija već krenula ka mestu zločina.

Konferencija je završena uz već standardan zaključak da je život u Srbiji, život sa monstrumima.
Srbe još jače treba prikazati kao najveće monstrume koji ubijaju svoju decu, a za to se konačno treba naći lek.

Pa zar nije užasno čitati naslove kako je dete davljeno ispuštalo dušu, zato metoda problem-reakcija-rešenje mora naći „lek” za takve monstrume.
Samo onda će se naći rešenje po kojem će još veći monstrumi doći da nas spasu.

Za razliku od Ribnikara „žrtava” je ovde bilo dosta manje, ali je zato medijski pritisak bio dosta veći.
A, do sada smo trebali naučiti, šta god da se kroz medije tako napadno nameće kao tema, ima drugačiju pozadinu.

Sve je toliko kontradiktorno i nelogično u celoj ovoj priči od samog početka da onaj ko ima oči i imalo mozga sve sam vidi.
Onaj ko nema, džaba mu je pisati, crtati i govoriti.

Policija, psi tragači, Gorska služba spasavanja i volonteri, za 10 dana nisu uspeli da pronađu nijedan jedini trag.
U međuvremenu dete je slikano u Rumuniji, snimano u Austriji, roditelji su ga prodavali, i sve ono što bi portalima u tom momentu donosilo čitanost i bilo naručeno kao tekst.

Na kraju, Srbi su prihvatili priznanje dvojice alkoholičara.
Priznanje može biti iznuđeno i potplaćeno, samo telo sa kojim se optuženi dovedu u vezu osnov je za optužnicu.

Ali, ne zaboravimo da je i naš najbolji pilot helikopetra posthumno proglašen za pijanca.
I što je još gore, danima se pale sveće za dete čijeg tela nema što je do kraja morbidno. 
Poziva se na linč neke dvojice ljudi, pa čak i na to da im se popale imanja, što znači da su ljudi progutali mamac koji im se ponudio.

Nikad u Srbiji nije zabeležen slučaj da je neko pregazio dete i onda ga povređeno zadavio golim rukama.
Ali davljenje je najintimniji čin ubistva, jer tad žrtvu gledate direktno u oči, a scenaristi ovog horora morali su da ubace dozu monstruoznosti u svoj novi film.

Bilo je slučajeva gde su vozači bežali sa mesta nesreće, setimo se onog kantrimena sa Brankovog mosta gde se još „ne zna” koga je vozio ili možda sina Željka Mitrovića koji je na pešačkom prelazu ubio devojku.
A da, on je za ovo ubistvo odležao 10 meseci kućnog pritvora...

Ali nikad, i nigde, nije se desilo da neko pregazi dete, naknadno ga ubije, a da sa sobom ima suvozača.
U ovom slučaju, nevini suvozač se odlučio na dugogodišnju robiju iako se kao svedok mogao izvući bez dana zatvora.

Neki bi rekli, kakva kolegijalnost, ali to pokazuje da su obojica samo čitali unapred napisane scenarije i priznali delo.
Ne zaboravimo da je i vozač sa naplatne rampe Doljevac priznao da je vozio automobil, a Srbija nikad više nije ni čula za njega.

Nestajala su tako 2 po 2 minuta i vremenom smo se navikli da se u Srbiji sahranjuje istina, ali ovo je prvi put da krilatica „nema tela nema dela”, prestaje da važi.
Prvi put je da se na osnovu nečijih reči dete proglasi mrtvo. 
Neverovatno je da neko sebi da za pravo da to uopšte i uradi, a da nigde nema tela.Takvom nečemu se protive pravna nauka, forenzika i medicina- svi osim medija u Srbiji.

Ipak, znamo da je država decenijama krala decu iz porodilišta, a roditeljima koji su tražili da sahrane svoje dete pod nos bi odmah  gurali dokument o upravljanju medicinskim otpadom.
Ni oni nikad nisu videli svoje dete i jasno je da sve ovo potiče iz iste kuhinje.
Mediji su 2 dana delili lažnu sliku čoveka koji je navodno ubio ovu devojčicu.
Zbog toga je Branislav Janković iz Bora morao da dokazuje da on nije komunalac, već radnik u prodavnici i planinar, a da mu je samo slika ukradena sa društvenih mreža.

Setimo se da su nakon Ribnikara mediji isto 2 dana vrteli lažnu sliku Koste Kecmanovića. Identitet su ukrali nekom dečku iz Rumunije.
I ovde sve miriše na istu kuhinju.
Inače, da vas podsetim, Kosta je zvanično najmlađi masovni ubica na svetu.

Ko bi rek'o da samo nakon nekoliko meseci, njega više niko neće ni da pomene.
To je zato što su mediji prežvakali tu priču.

I telo ove devojčice će se na kraju pronaći tj. javnosti će se ponuditi neko telo da se smire strasti kada se priča prežvaće.
Nakon Ribnikara usledilo je totalno razuružavanje Srbije i traženje dlake u jajetu da se ljudima oduzme čak i lovačko naoružanje.
Zatim je počelo zaključavanje dece u školama uz razna maltretiranja, što je put ka totalnoj kontroli stanovništva.

Slučaj nestale devojčice je toliko bitan da je ministar policije helikopetrom posetio mesto zločina, koje u suštini još i ne postoji ali ga raskopavaju bageri kao da traže školjku automobila a ne dete.
Onda je i on na konferenciji za medije izjavio da je dete ubijeno 26. marta, a da je 28.marta vozač otišao da premesti telo iako je toga dana u tom krugu bilo stotine pripadnika žandarmerije. 
I, niko ga nije video, a psi su takođe izgubili njuh.
I Moskva ima najnapredniji sistem na svetu za prepoznavanje lica, pa neki dan i tu niko ništa nije video.

U januaru 2020. godine u Moskvi je povezano 3.000 novih kamera.
Potreban je delić sekunde za prepoznavanje lica ,a softver procesuje stotine hiljada videa u realnom vremenu.
To znači da, kada bilo ko prođe pored kamere, sistem upoređuje njegovo lice sa licem sa crne liste.

U slučaju poklapanja, policiji se momentalno šalje upozorenje.
Sistem je prvobitno osmišljen da prati ljude koji su pozitivnй na vйrus i za držanje ljudi u kovйd logoru, a do danas je višestruko unapređen i postavljen širom Rusije.
Istraživački novinar Andrej Kaganski odlučio je da proveri ovaj sistem i na 2 minuta izašao je iz zgrade kako bi bacio smeće.
Samo 15 minuta kasnije policija mu je zakucala na vrata i uz prijavu objasnila da je prekršio karantin.

I sad, pored ovakve kontrole, četvorica bezbednosno zanimljivih osoba naoružanih do zuba dođu u centar Moskve i urade ono što su uradili.
Kasnije svi mediji sveta prate njihovo kretanje i u prenosima uživo puštaju njihova ispitivanja dok razjareni narod urla, razapnite ih.
Iz prvog pogotka jedan brod nedavno je uspeo da sruši most dug 2 i po km u Baltimoru koji se u vodu sručio k'o kula od karata, da ne kažem k'o Kule bliznakinje.

Žeželjev most u Novom Sadu dug 377 metara uskoro slavi 25. godišnjicu rušenja, a srušen je tek nakon 12 direktnih pogodaka projektilom na 12 različitih mesta.
Ali, brod je srušio most i zatvorio najveću automobilsku luku u Americi...
Dakle, nesreće, otmice i terorizam, uvek su potrebni kada treba smanjiti ljudske slobode u nekom društvu.

I Srbija je odavno zemlja rijalitija, živimo u društvu spektakla i to se sa malih ekrana prenelo i u svakodnevni život.
Javnost mora da bude involvirana, a da se i najveće tragedije stave u oblik rijalitija.

Žalosno je da ko god je nesvesno učestvovao u ovom ludilu sa nestankom deteta, delio slike, pisao amin, palio sveće i iznosio svoje pretpostavke šta i kako se nešto desilo, nagazio je na minu.
Zloupotreba emocija je najčešća tehnika koja se koristi za držanje ljudi u neizvesnosti.
Držati javnost u neznanju i večitoj strepnji najbolji je trik koji udara na emociju.

Konstantno treba puniti negativnom energijom ionako već isprepadan narod i postepeno raditi na promeni njegove svesti da bi sam tražio rešenje jer priče o deci najviše bole.
Jedno od rešenja koje će nakon svega ovog biti ponuđeno  je da deca koja se budu rađala budu čipovana na samom rođenju kako ih slučajno roditelji ne bi izgubili u parku, eto koliko se oni brinu o našoj deci.

Dobro sad, druga je priča to što i država može da ih prati, pa da ih u odraslom periodu i ugasi čim vrate zadnju ratu kredita.
Mediji mogu ubediti narodne mase da na najmirnijoj tački na planeti bukti rat.

Oni znaju da vesti i priče i ne moraju da imaju iza sebe stvaran događaj, već mogu cele da se izmisle radi nekog cilja.
Bitno je samo da svi, istu priču svakodnevno ponavljaju i ljudi će na kraju u to početi verovati...

Piše: Deki