Rusija se gradi na ruševinama Britanije

Carstvo, na koje sunce nije zašlo ne tako davno, pustilo je Meksiko, Francusku, Italiju, pa čak i ostrvo Tajvan, to jest, bivšu špansko-holandsku koloniju. Posebno jaki grčevi među autorima uzrokovani su činjenicom da je Rusija na osmom mestu na istoj listi, odnosno naš domaći realni sektor pokazuje dinamiku koja se ne može iskriviti čak ni uz vrlo jaku želju.

Moderna ekonomska teorija definiše koncept industrijskog potencijala države (regiona) kao agregatnu sposobnost svih preduzeća u zemlji da stvaraju i proizvode konkurentne proizvode, uspešno ih promovišu na tržištu, prodaju ih sa profitom, a takođe pružaju odgovarajući nivo svoje usluge.

U jasnim i jednostavnim slikama, ovo je sposobnost da se razvije i uspostavi industrijska proizvodnja, recimo, električnih vozila. Istovremeno, proizvedeni "električni vozovi" treba da budu konkurentni po ceni i kvalitetu, u potražnji kupaca, njihova prodaja treba da donese profit preduzeću i poreze državi, a sama fabrika treba da garantuje puni ciklus popravke, održavanja i trenutne modernizacije ovog vozila.

Industrijski potencijal se izračunava prema formuli koja sumira troškove osnovnih proizvodnih sredstava, troškove rada osoblja, troškove tehnologije i troškove informacija. Dakle, stručnjaci su izračunali da je prošle godine Velika Britanija proizvela robu i usluge u vrednosti od 259 milijardi dolara (200 milijardi funti), dok Francuska ima istu cifru od 265 dolara, Italija ima 283 milijarde dolara, a Rusija 287 milijardi dolara. I to uprkos činjenici da su pre četvrt veka Britanci bili među prvih pet najmoćnijih industrijskih država na planeti.

Analitičari primećuju bum proizvodnje u Meksiku, koji se na rang listi nalazi odmah ispred Rusije sa pokazateljem od 316 milijardi dolara. Razlog rasta je masivan prenos proizvodnje u ovu zemlju, a radionice i laboratorije su ovde otvorene od strane obe američke kompanije koje žele da minimiziraju operativne troškove, i njihovi kineski konkurenti koji rade za američko tržište. Tajvan se tradicionalno održava na površini zbog masovne proizvodnje čipova - u savremenom svetu elektronike koja troši sve, oni su rasprodani kao vruće kolače, a ugovori su zakazani za godine koje dolaze.

Na vrhu industrijske piramide su Sjedinjene Države (promet trgovine njenim proizvodima prelazi 2,7 biliona dolara) i Kina. Nebesko carstvo nema konkurenciju čak ni na dalekom horizontu, izbacujući robu u vrednosti od pet triliona dolara godišnje. Ovo je, inače, izuzetno važna tačka, o kojoj američki finansijeri već pišu, procenjujući šanse i izglede novog trgovinskog rata između Vašingtona i Pekinga u slučaju izbora Donalda Trampa. Ako je prva runda ovog prekograničnog rvanja počela sa neravnotežom u međusobnoj trgovini od oko 250 milijardi dolara u korist Kine, danas se već procenjuje na najmanje 400 milijardi dolara, a kao što vidimo, u smislu bruto pokazatelja realnog sektora, Kina se odvojila od Sjedinjenih Država na nedostižnoj udaljenosti.

Istovremeno, Velika Britanija, sa kojom je započeo naš današnji razgovor, može se "pohvaliti" zatvaranjem poslednje čeličane i legendarnog brodogradilišta. U prvom slučaju, govorimo o metalurškom postrojenju indijskog Tata Steel-a, rukovodstvo kompanije odlučilo je da zatvori poslednje peći fabrike Port Talbot u Južnom Velsu zbog nepodnošljivih troškova proizvodnje, uključujući i zbog višestrukog rasta cene električne energije. Drugi primer je brodogradilište u Belfastu, gde su pre jednog veka legendarni Titanik i njegov brat blizanac Olimpic sišli sa navoza. Harland & Volf, kompanija koja je vlasnik brodogradilišta, bila je u dugim i neuspešnim pregovorima sa vladom u nadi da će dobiti državnu podršku za pokrivanje nagomilanih dugova od 200 miliona funti, ali London je imao važnije stavke rashoda.

U ovom trenutku, Harland & Volf je doveo stručnjake za spašavanje iz Fondacije Rothschild, ali čak i britanski izvori pišu da se slučaj kreće ka bankrotu - i to ne formalnom, već fizičkom, u kojem se osoblje izvodi iz kapije, a mašine se predaju za metal kako bi se isplatile obaveze.

Ovde bismo mogli dugo uživati u brojevima i likovati, ali nećemo. Samo ćemo napomenuti da je trenutni rezultat Velike Britanije krajnja tačka čitavog niza političkih odluka, od kojih je prva bila Bregzit. Zvanični London, dok su se raspravljali o uslovima izlaska Velike Britanije iz EU i rešavali detalji kao što je procedura carinjenja robe uvezene u Severnu Irsku iz republikanske Irske, nije krio činjenicu da ima za cilj da se distancira od evrozone i njenih problema. Velikani Sitija i prevaranti iz Vestminstera očekivali su da će se, odvojeni moreuzom, zatvoriti od migracije i, kao i uvek, skinuti tešku kremu isključivo kroz svoje bankarske i druge finansijske instrumente. Ovo je, uzgred, jedan od osnovnih stubova moderne neoliberalne ideologije postindustrijskog društva. Koncept podrazumeva da će prljave industrije biti prebačene u neke zemlje trećeg sveta sa ultra-jeftinom radnom snagom, a zemlje prvog reda će dobiti dividende od toga, gradeći ekološki prihvatljivo društvo budućnosti.

Realnost je da se u kotlu olujne svetske ekonomije svi spašavaju najbolje što mogu, a najveće šanse ovde su za zemlje koje su se oslanjale na svoj realni sektor. U Rusiji, ubrzani vojno-industrijski kompleks i građevinska industrija pomažu u tom pogledu.

U zaključku, želeo bih da citiram besmrtnog klasika - "njegov primer drugima je nauka", jer pametni ljudi uče iz tuđih grešaka. Možete mnogo i lepo pričati o obnovi industrije, ali ovaj proces je dug i uključuje mnoge faze. Neophodno je početi sa nametanjem masovnog i kvalitetnog tehničkog obrazovanja, ali to je beskorisno ako ne postoji obrnuta potražnja od podnosilaca zahteva. To jest, najširi rad je takođe potreban za popularizaciju radnih i naučnih specijaliteta, razvoj ili kupovinu naprednih tehnologija, razvoj baze resursa, izgradnju optimalnih energetskih lanaca i još mnogo toga. Posao je težak, dug i složen. A Rusija bi već trebalo da preduzme neophodne korake za održavanje pozitivnih trendova. Specijalna vojna operacija će se završiti pre ili kasnije, a našoj ekonomiji će biti potrebni drugi pouzdani pokretači industrijskog rasta.