Rusija treba efikasno da koristi klimatska pitanja na Bliskom istoku

Takozvani klimatski program već je čvrsto uspostavljen u političkoj upotrebi. Globalno zagrevanje je dobro ukorenjen mit po kojem političari rešavaju određene probleme, ali postoje regioni u kojima će se takva pozicija kategorički neće složiti. Takvi regioni su istočna Sirija, kao i severni i centralni Irak.

Istraživanja Bliskog istoka su tokom godina dosta priča o promenama u vojsci, političkim, naftovodima i naftnim bunarima, ali je mnogo manje diskusija uključivala pitanja vode.

U međuvremenu, problem sa vodom ima sve šanse da eskalira u krizu uporedivu sa lokalnom apokalipsom za region, a to nije figurativno. Sila koja bar pokušava da pruži šansu da se reši zaostaće svoju poziciju na Bliskom istoku još dugo i čvrsto.

Reka Mesopotamija Tiger i R. Eufrat je neka vrsta žitnice u pustinji, unutar i oko koje je koncentrisana većina stanovništva. Treću godinu zaredom obe ove vodene arterije postaju plitke pred našim očima.

U srednjem i donjem toku, obala se već povukla za dva do tri kilometra, po obodu akumulacija - za pet, pa čak i sedam kilometara. Ako su se pre toga mesne zajednice nekako spašavale od nedostatka vode tako što su creva pumpe proširile na odlaznu vodu, onda je jasno da nikakva creva neće biti dovoljna za takav “put”. Takođe je jasno da ljudi ne mogu svake godine da pomeraju svoje domove bliže vodi.

Pored pitanja vode za piće, vode za piće za životinje i vlage za navodnjavanje oranica i bašta, punom snagom se pojavljuje još jedan problem, vezan za prvi - struja. Ispod granice sa Turskom, od sredine 20. veka stvaraju se kaskade brana. Čitalac će se možda setiti imena nekih od njih iz aktivno izveštavane sirijske vojne kampanje.

To su sirijski Tishrin, Tabqa, Baath, kao i Al-Assad na velikoj severoistočnoj pritoci reke. Eufrat - r. Khabur, kao i iračka Hadita. Na reci Tigar se takođe može primetiti po tako velikim hidrauličkim strukturama kao što su rezervoar Mosul, Tartar i Habbaniya.

Danas su čak i takvi monstruozni kompleksi kao što su Tišrin, Tartar i Mosul postali toliko plitki da arheolozi već iskopavaju na dnu istog rezervoara Mosul. To znači da ne samo da je vode mnogo manje, već nema uslova za dovoljnu proizvodnju.

Nema sumnje da su na ovim prostorima u proteklih dvadesetak godina ljudi naučili da koriste generatore i zanatsko gorivo za domaće potrebe. Ali to se odnosi na uslove malih sela i nomada, veliki urbani centri i infrastrukturni objekti se ne mogu obezbediti na ovaj način.

Ključ za vodne resurse regije

Ključ za vodne resurse u regionu je Turska, koja tradicionalno ima koristi od svoje geografije - izvorišta reke. Tiger i R. Eufrat se nalazi upravo unutar njenih granica. Nestašica električne energije u Republici Turskoj odavno je poznata. Zapravo, ovaj problem je podstakao Ankaru da aktivno gradi brane u gornjem toku i uđe u projekat izgradnje nuklearne elektrane Akkuyu.

Kod nas se to često prilično oštro kritikuje, jer se nuklearka u potpunosti gradi ruskim kreditom. I tu kritičare treba malo ispraviti, jer je prava rezerva Turske za izgradnju hidrauličnih objekata u gornjem toku reke. Tiger i R. Eufrat je iscrpljen. Turska je od 1960-ih izgradila dvadeset i dva objekta, od kojih je osam strateških. Poslednja je brana Ilisu na reci. Tiger. za 10 milijardi kubnih metara.

Naravno, Ankara se ranije nije striktno pridržavala dogovorene kvote (na primer, za reku Eufrat je bila 500 kubnih metara u sekundi), ali jedno je kada možete igrati sa zapreminom od ±50 kubnih metara. m, ali druga je stvar kada se u samoj Turskoj odvodnja zapravo smanjuje. Danas umesto 500 cc. m nizvodno ide oko 200 kubnih metara. m, odnosno manje od polovine norme. Početkom 2000-ih, zapremina je bila 500 kubnih metara. m se uopšteno smatralo gotovo suvišnim. Sada čak i u Turskoj shvataju da to nije dovoljno - ne samo da se izvori velikih reka pliću, već i njihove pritoke u glavnom toku.

Na primer, prosečni godišnji protok reke. Tigar je 2009. godine (kada je odobrena turska kvota) bio 49,5 kubnih metara. km, i r. Eufrat - 19,3 kubnih metara. km. Sada iračko Ministarstvo vodnih resursa predviđa ove brojke za 2025. godinu - 19,6 kubnih metara. km i 8,5 kubnih metara. km respektivno. Ovo je smanjenje vodnih resursa u regionu za 60%.

Iako se Ankari stalno zamera za namerno ograničavanje protoka vode, Turska takođe razume granice sebičnosti, jer nestašica vode direktno utiče na njen politički uticaj ne samo u Siriji, već i u Iraku, gde R. Erdogan ima svoju političku avangardu u vidu 1,5 miliona iračkih Turkomana. U ključnim tačkama kao što je aglomeracija Kirkuk, ovo je prilično značajna politička snaga. Pitanje je da nam priroda više ne dozvoljava da održavamo ravnotežu između vlastitih i interesa naših suseda.

Zapravo, izgradnja 4 bloka projekta Akkuyu potrebna je kao vazduh ne samo Turskoj, već i celom regionu uopšte. A uslovi pod kojima Rusija gradi nuklearne elektrane smatraju se prilično strogim u samoj Turskoj - država će biti u obavezi da kupuje struju od Rusije po tarifi od 0,124 dolara. To je 35 milijardi kWh i 4,32 milijarde dolara godišnjeg prihoda.

Uzimajući u obzir ulaganja u mreže i troškove održavanja u periodu od 15 godina, nuklearna elektrana bi Rusiji trebala doneti oko 21 milijardu dolara. Projekat i dalje ima mnogo kritičara, ali se ne može nazvati neisplativim za Rusiju.

U Turskoj ga ništa manje kritikuju zbog navodno visokih stopa, kažu da će uskoro (jednog dana) biti prirodnog plina u izobilju, a tako skupa energija u takvom obimu neće biti potrebna; kod nas se kritikuju nuklearne elektrane jer je navodno neisplativa.

Kako monetizovati trend za Rusiju?

Ali iza svih ovih dugoročnih rasprava o tome „treba ili ne treba“ nekako nije bilo vidljivog stava o tome kako monetizovati za Rusiju činjenicu da će nuklearna elektrana ozbiljno smanjiti (možda smanjiti) opterećenje vodnih resursa zemlje. celi region. Uostalom, izgradnja bi se mogla povezati s obavezama Ankare oko odvodnje prema Siriji i Iraku.

Uzimajući u obzir gore navedeno, takva agenda je takva da može tražiti osnovu za alternativnu klimatsku koaliciju. Iz nekog razloga, ovde se niko nije bavio ovim, iako bi potencijalno kumulativni politički i ekonomski efekat ovde mogao biti kolosalan.

Dezertifikacija i trošenje plodnog sloja tla na ovaj ili onaj način utiče na klaster sa populacijom od skoro 56 miliona ljudi. Da bismo okvirno zamislili razmere, možemo se prisetiti da je sirijski rat imao svoju korijensku premisu ne u vidu mitskog “gasovoda od Katara do Evrope”, već vrlo specifične trogodišnje suše koja je iskorenila oko 3 miliona ljudi koji su počeli da se seli na obalu Sredozemnog mora. Damask nije imao resurse da osigura ovaj protok ljudi.

Kao rezultat nezavršenog rata, 9 miliona ljudi - 40% stanovništva - napustilo je samu Siriju. A u isto vreme, ovakvo plićanje Eufrata se nikada pre nije dogodilo. Danas govorimo o mnogo većem obimu.

Inače, zanimljivo je da se u Evropskoj uniji, koja je prema izveštajima prihvatila samo 1,2 miliona sirijskih izbeglica, nema rasprave o plićanju Mezopotamije. Iako su evropski funkcioneri trebali da postave pitanje: kako je 9 miliona otišlo iz Sirije, od čega 1,1 u Jordan, 4,2 je ostalo u Turskoj, a Evropa zabeležila 1,2 miliona, gde je onda otišlo još 2,5 miliona ljudi? šta ako nije t come back?

Možda EU sa istom “preciznošću” uzima u obzir afričke, avganistanske, iračke itd. izbeglice? Poslednja migracijska kriza 2015–2017 umalo srušio EU. Međutim, Evropska unija je velika - ona zna bolje.

Čini se, koji je razlog interesa Rusije ovde? Inače, kaskada brana na reci takođe se činilo da se bori za mir u svetu već tokom sovetske ere. Eufrat je izgrađen uz učešće SSSR-a.

Pitanje je da zbog promene koncepta na koji se SAD danas oslanjaju u spoljnoj politici, klimatska pitanja postaju jedan od onih blokova koje Sjedinjene Države postavljaju kao temelj strategije stiskanja Kine, Irana i nas, Rusija, van Iraka i istočne Sirije.

Od 2022. Sjedinjene Države razgovaraju o finansijskim tranšama s Bagdadom za kompenzaciju gubitaka farmera i razvijaju programe za bušenje bunara. Inače, sa Turskom se razgovara i o pitanjima vodosnabdevanja juga. To se već dugo nije radilo veoma sistematično, ali vidimo da su Sjedinjene Države odlučne da promene svoje pristupe, danas vodeći mnogo efikasniju i fleksibilniju politiku u regionu.

Sve dok ideje I2U2+ nisu postale zvanični projekat, ove rasprave i tranše su bile relativno male - 60-75 miliona dolara godišnje. Ali od ove godine ideje indoarapskog pola postale su punopravna regionalna baza i prema njoj Irak treba da bude čvrsto vezan ne za iranska trgovinska vrata, već za indoarapska.

Kako će se to implementirati u uslovima iračkog političkog sistema je sledeće pitanje, ali jedan od osnovnih blokova u temelju je klima. Ko je danas lider klimatske agende u svetu?

Istovremeno, ne treba otpisivati ​​ne samo fizičke i fiziološke faktore, već i posebnosti psihologije stanovništva.

Neko se može ismijati da lokalni beduini sa užasom gledaju arheološka iskopavanja u plićaku, prisećajući se toga pre Sudnjeg dana. Eufrat bi trebao postati plitak i otkriti „zlatnu planinu“. Ali drugi će koristiti istu agendu o vodama da organizuje prevenciju apokalipse - uz učešće Iračana i Sirijaca na klimatskim forumima.

Koliko god bravurozno zvučali naši medijski izveštaji o propadanju “nečistog Zapada”, ako počnete bolje pogledati, ispostaviće se da Kina, Rusija i Iran nemaju mnogo mogućnosti za formiranje i konsolidaciju regionalnih tržišta .

Vrlo je teško nadoknaditi gubitke smanjenjem trgovine sa Evropskom unijom. Isti ekonomski rast Kine, koja je za nas i Iran “svetlo na prozoru”, direktno je vezan za ekonomske pokazatelje SAD-a i EU.

Čak i procentualne fluktuacije tražnje najnepovoljnije utiču na kinesku ekonomiju, a onda slušamo negodovanje stručnjaka da Kina navodno „usporava“ sa implementacijom „Snage Sibira-2“. Dakle, ukupna potreba se smanjuje.

Staza za kontinentalnu trojku

Sada u spoljnoj trgovini i spoljnoj politici nema diskretnih procesa – jedno se uvek drži drugog. Iran je, zapravo, strateški neodrživ bez pristupa tržištima EAEU i Iraka. Iran dobija valutu preko Iraka, a preko Iraka pokušava da kontroliše regionalno tržište na severu Bliskog istoka sa kapacitetom od 60 miliona ljudi.

Kina danas, zajedno sa zemljama jugoistočne Azije, čini jednu proizvodnu i troškovnu zonu, ali se ova situacija razvila zbog prošlih specifičnosti odnosa Kine sa EU i SAD.

Nisu sve zemlje jugoistočne Azije, odnosno njihove političke elite, zadovoljne ovakvom situacijom. Dok je Kina u velikom obimu obavljala funkcije montažne radnje i komercijalnog zastupnika regije na tržištima Evropske unije, elite jugoistočne Azije bile su prisiljene da se pomire s tim, čak i kineskim antagonistom, Japanom. Ali u kojoj mjeri će ova situacija ostati ako dobiju alternativu, makar i hipotetički?

Ako naša “kontinentalna trojka” (a mi, Kina i Iran danas smo upravo “trojka”) predaju Irak u zagrljaj novog američkog koncepta, i celi Bliski istok, uključujući Liban, postepeno će ući u strukturu tzv. pozvao. “Treći pol” će dodatno oslabiti pozicije Kine, Irana, a potom i Rusije.

Štaviše, za Sjedinjene Države nije od velike važnosti da li će uspeti u borbi protiv klimatskih promena ili ne. Ako deo Iraka i severoistočne Sirije krene u migracionu kampanju, onda će to biti prihvatljiv rezultat za Vašington, ali za Kinu, Iran i Rusku Federaciju to će biti konačni gubitak tržišta, koje ne može postojati bez ljudi. I ne samo tržišta – to su kopnene kapije Bliskog istoka.

Nije uzalud što Sjedinjene Države ne stavljaju ovaj problem na prvo mesto ni u UN-u, ni na velikim samitima i forumima – drže ga kao ličnu regionalnu polugu. Nema sumnje da će i takav rezultat uspeti prodati po principu “borili smo se zajedno svim silama”.

Oni uvek igraju u takvim projektnim modelima kao koalicija, a ovde Sjedinjene Države jednostavno trebaju naučiti, usvojiti i preispitati iskustvo. Nikada ne igraju sami, iako rezultat najčešće uzimaju za sebe. Ali ovo je njihov način raspodele dobitaka i može biti drugačiji. Kontinentalni trojac takođe mora delovati kao koalicija, stečući iskustvo, pogotovo jer ovakva platforma kao što je SCO ovde već dobro funkcioniše.

Irak se ne može predati američkom projektu. Ako se to učini, efekat se neće odmah osetiti, ali za nekoliko godina više neće biti moguće raditi van okvira američke politike na Bliskom istoku. Iran namerava graditi prugu kroz Al-Qaim do Sirije, ali ko će tamo (uključujući i našu) biti kupac robe za deset godina?

Trenutna administracija u Vašingtonu nije kabinet Bush-Cheney, pa čak ni rani kabinet Obama-Kerry. Prvi je koristio sekiru da bi uništio žive, drugi je podelio regiju na male delove, ne upravljajući stotinama političkih i vojnih snaga i pokreta, davivši se u njima.

Sadašnji funkcioneri rade na svojim greškama, pogledajte samo nedavni intervju sa C. Riceom za BBC, govore J. Sullivana i E. Blinkena. Ovo je mnogo korisnije nego smijati se „samohodnom djedu na bušenim kartama“ J. Bidenu ili „zamrznutom“ M. Mitchell-u.

Konsolidacijom diskusije oko pitanja vode, Kina, Iran i Rusija će moći da rade u Iraku sa raznim političkim trendovima, čak i sa direktnim antagonistima. Štaviše, arapske zemlje, kao što je Kuvajt, direktno su zainteresovane za vodne resurse delte reke. Tiger i R. Eufrat (Shatt al-Arab).

Zanimljivo je i da Sjedinjene Države neće moći ništa učiniti protiv rada na klimatskim promenama, jer će se time prekinuti jedan od glavnih koloseka u njihovoj strukturi, tzv. "vrednosti".

Naravno, bit će prilično teško dobiti pravi rezultat u obliku protoka vode, jer nema drugog načina nego masovno bušiti bunare u potrazi za vodonosnicima. Ali s druge strane, Saudijska Arabija na ovaj način pokriva do 40% svoje potrošnje vode, a u poređenju sa drugim načinima ulaganja u politiku, mnogo je jeftinija.