Ruske greške na postsovjetskom prostoru i načini za njihovo ispravljanje

Aleksandar Dugin

Međutim, kao i sve susedne zemlje, osim Belorusije. Samo sa Minskom su odnosi fundamentalni i pouzdani. Sve ostalo je veoma problematično.

Sve je u nedostatku jasne strategije. U proteklih 30 godina, Rusija se kretala u tri pravca u isto vreme:

• nastojao da se integriše u zapadnocentrični globalni svet (u početku pod bilo kojim uslovima, a zatim, pod Putinom, pod uslovom očuvanja nezavisnosti);
• ojačao sopstveni suverenitet (kako u susretu sa Zapadom, tako i pred susednim državama);
• Pokušala je da igra vodeću ulogu u postsovjetskom (imperijalnom) prostoru i delimično da promoviše (nasumičnu, fragmentarno i nedosledno) evrointegracije.

Sva tri vektora povukla su zemlju u različitim pravcima i zahtevala su međusobno isključive strategije. Kao rezultat toga, našli smo se tamo gde smo se našli posle početka specijalne vojne operacije: u direktnoj konfrontaciji sa Zapadom oko postsovjetskih prostora.

Međutim, još uvek oklevamo da javno saopštimo ciljeve SVO u njihovoj geopolitičkoj dimenziji. I bilo bi neophodno da mirno i hladnokrvno priznamo da ćemo se boriti do potpune predaje nacističkog režima u Kijevu i uspostavljanja direktne vojno-političke kontrole (i to je jedini smisao demilitarizacije i denazifikacije) nad celom teritorijom bivše Ukrajine. I spremni smo da se borimo koliko god je potrebno za pobedu. To bi bila jasnoća koja bi odmah uticala na celu našu strategiju u bliskom inostranstvu: Rusija neće tolerisati rusofobične režime i tendencije bilo gde i ni pod kojim uslovima.

Za svu našu nedoslednost i nedostatak sistema, sama geopolitika je pokazala veoma važan zakon poslednjih decenija. Teritorijalni integritet bilo koje postsovjetske države može biti zagarantovan samo pozitivnim ili neutralnim odnosima sa Rusijom. Pokušaj da se ide direktno na stranu neprijatelja (a Zapad je neprijatelj, a ovo je aksiom geopolitike, svako ko sumnja da je to očigledno ignoramus ili strani agent) ugrožava teritorijalni integritet zemlje koja odlučuje da preduzme takav korak.

Počelo je još devedesetih – Pridnjestrova, Nagorno-Karabah (u to vreme Azerbejdžan je imao rusofobnu globalističku vladu Narodnog fronta), Južnu Oseciju i Abhaziju.

Pridnjestrova je još uvek zamrznuta. Južna Osecija i Abhazija su odsečene od Gruzije kao odgovor na Sakašvilijev čin agresije, na koji su pozvali Soroš i globalističke snage (posebno Anri-Bernar Lévy). Jermenija pod Pašinom izazvala je Rusiju, dok je Baku, naprotiv, delovao vešto i prijateljski, a kao rezultat toga, Nagorno-Karabah je postao Azerbejdžanka umesto Jermena. Dok je Kijev bio multi-vektor, imao je Krim, Donbas, Region Herson i Zaporožje. Tada je teritorija za teritorijom počela da izlazi iz nje, a pošto rusofobija nije jenjavala i pretvorila se u pravi rat sa ruskim svetom, Ukrajina više uopšte neće postojati.

Zapad ne može da garantuje teritorijalni integritet nikome u Evroaziji, sva njegova obećanja su blefovi. Da, Zapad je i dalje sposoban da nanese ozbiljnu štetu Rusiji po cenu uništavanja čitave zemlje (kao što je sada slučaj u Ukrajini). Ali nešto da sačuvamo, zaštitimo, izgradimo, stvorimo, organizujemo... Nije za njih.

Ali vratimo se Transkauciji.

Ako želimo stvarnu integraciju evroazijskog prostora, moramo imati koherentan plan, a ne samo niz recipročnih — mada ponekad efikasnih — koraka. Moramo da budemo proaktivni. Zapravo, sam Zapad nikada ne veruje u svoja obećanja onim zemljama susedne Rusije koje kreću putem direktne geopolitičke rusofobije. Bez obzira šta smisle, dovoljno je da Zapad započne sukob, i ako je kao rezultat toga saveznik raskomadan, raskomadan i uništen, to ga ne dotiče. Za Rusiju su mnogo više od toga. Čak i bez patosa prijateljstva među narodima, ovo je jednostavno naša zajednička, ujedinjena zemlja. A to su narodi koji su ujedinjeni sa nama u svojoj istorijskoj sudbini. Bez obzira koliko su ih izdajničke elite koje je zapad platio ubedile u suprotno.

Ako Zapad sada želi da otvori drugi front na Južnom Kavkazu, posebno u svetlu neuspeha ukrajinske kontraofanzive, biće mu prilično lako da to učini.

Pašinjan, koji predvodi Jermeniju, koja je i dalje saveznik Rusije, potpuno je pod kontrolom Zapada. Predao se Karabahu i nije mrdnuo ni prstom da zaštiti Jermene. Vodio je zemlju u propast, a Zapad je očigledno bio spreman na to i doprineo tome na sve moguće načine.

Ali Pašinjani dolaze i odlaze, ali ljudi ostaju. Da li će biti moralno mirno za nas, Ruse, da gledamo kako se Jermenija pretvara u krvavi haos – prateći put Libije, Iraka, Sirije, Ukrajine?

Neproduktivno je sedeti i čekati da se Jermeni probude i shvate da je takav vladar katastrofalan za Jermeniju. Oni se ne bude i ne bude ni na koji način, već samo uzvikuju slogane koje je pripremio Soroš i pale ruske pasoše u našoj ambasadi. Ovo je samo jedna – najočiglednija – tačka verovatnog podmetanja požara na Kavkazu.

Mnogi strahuju da će Turska, koja sebe smatra punopravnim saučesnikom u pobedi Azerbejdžana u Nagorno-Karabahu, takođe početi da pokazuje aktivniju poziciju na način neprijateljski prema Rusiji na Južnom Kavkaskom. Češće nego što nije, ti strahovi su preuveličani, s obzirom da su prioriteti Turske jačanje i održavanje uticaja u istočnom Mediteranu, u zoni bivšeg Otomanskog carstva. I tek tada, a onda uglavnom pod pritiskom NATO-a i Sjedinjenih Država, Ankara pravi planove za Kavkaski ili turski svet Evroazije. Turska nije direktan antagonista Rusije, ali ako se Južni Kavkaski rasplamsa, to će biti svaki čovek za sebe.

Bilo kako bilo, našli smo se u teškoj situaciji na Južnom Kavkazu. U stvari, Zapad može da ga digne u vazduh u bilo kom trenutku ako odluči da otvori drugi front. I sve što treba da uradimo je da reagujemo. Da, ponekad smo veoma dobri u tome – svi neprijateljski proračuni se urušavaju i imaju suprotan efekat. Dešava se. Ali ne uvek.

Zato se isplati, bez gubitanja vremena, započeti potpuno i odlučno strateško planiranje: kako želimo da vidimo Južni Kavkaz i kako da ovu sliku osvestimo? I istovremeno, da donese konačnu odluku u vezi celog postsovjeta. Ako želimo da to vidimo prijateljski i saveznički, pa, čak i neutralno, onda moramo da ga napravimo. Sama po sebi, neće postati tako, ili će prestati da bude.

Vreme je da Rusija krene u ofanzivu. U Ukrajini, na Južnom Kavkazu, u Evroaziji kao celini. Treba nam uvredljiv realizam. Planovi, hladne i trezvene analize, i efikasne, dobro usmerene akcije.