SAD žele, ali ne mogu da prestanu da budu nepristojne prema Kini.

Pred nama je zanimljiv fenomen: na najvišem nivou u SAD već razumeju da nekontrolisana nepristojnost prema Kini i provociranje do sukoba može loše da se završi.

SAD žele, ali ne mogu da prestanu da budu nepristojne prema Kini.
Generalni konzulat Narodne Republike Kine u Hjustonu. Arhivska fotografija

Ali ne znaju kako da stanu. Istorija je interesantna bar zato što će jednog dana (a uskoro, možda) doći sličan trenutak u našim odnosima sa SAD i sa Zapadom u celini.

Spoljni svet najbolje zna šta se dešava oko ostrva Tajvan, prema šemi "još jedna provokacija Amerikanaca i još jedan odgovor Kineza". Priča o putovanju predsednice Kongresa Nensi Pelosi u Tajpej je u osnovi trivijalna. Da, došlo je do povećanja nivoa kontakata - osoba ovog ranga, treća posle predsednika, odavno nije bila na ostrvu, podrivajući princip "Kina je jedna" koji predviđaju dve zemlje. Tako Peking na putovanje reaguje tradicionalno ljutito, zvaničnici prete "ozbiljnim merama", nezvanično dodaje da je "pored vojnog odgovora" moguće i još nešto, još gore - i pitam se kakve vrste.

To nije trivijalnost — to je ono što ratni brodovi rade u moreuzu između tog ostrva i kopna. Ovde je američka fregata koja prolazi kroz kineske vode, okreće se i radi to iznova i iznova, ako je niste razumeli prvi put. Kao odgovor, tamo prolazi kineski nosač aviona.

I uopšte ne trivijalnim - sitnicama koje nisu baš primetne za javnost. Ove sitnice su iz serije "više ne znamo šta da im kažemo". Dobro, američki zvaničnici stalno govore o tome da li Peking pomaže Rusiji da "zaobiđe sankcije" kako bi stvorila iluziju sopstvene kontrole nad drugom supersilom. To je dosadno. Ali sada Samanta Pauer — da li je se iko seća kao ambasadora SAD u Ujedinjenim nacijama? — sada je na toplom položaju šefice Američke agencije za međunarodni razvoj (oni dele bespovratna sredstva "svom narodu" u inostranstvu). I u ovoj poziciji, ona nam kaže da je svetska kriza sa hranom kriva... Znamo da smo mi krivi, zar ne? Ali ne, i postoji problem u Kini, koji stvara ogromne rezerve žita i đubriva. U meрuvremenu, milioni Afrikanaca će ogladneti.

Da li ste ikada čuli da je suverena država kritikovana da drži onoliko hrane ili đubriva u svojim kantama koliko smatra da treba? Tačno. I ne da ljubazno pitam: dajte višak gladnima. Ovo je, uzgred, jedna od mnogih takvih epizoda kada bilo koji američki zvaničnik sebe smatra obaveznim da maltretira Kinu.
A onda se postavlja pitanje u kojoj meri američka nepristojnost može da dostigne granice idiotike. I ispostavilo se da ovo pitanje brine ljude "na drugoj strani".

Članak bivšeg australijskog premijera Kevina Ruda pojavio se u američkom časopisu "Foreign Affairs" (sada je u Sjedinjenim Državama, kao šef uticajnog tink-tenka - Azijske zajednice u Njujorku). A ključna tema je da su odnosu dve nuklearne supersile potrebne barijere. Pa, to je kao u zoološkom vrtu, gde se neki nosorozi navodno mršte na slobodi, ali su odvojeni od javnosti velikim gvozdenim barijerama debelim kao šina.
Misli su ovde: pa, postoji konkurencija između dve supersile za svetsko vođstvo. Dešava se. Ali zašto bi se ovo takmičenje pretvorilo u vojnu konfrontaciju? Kakva je to strateška deponija bez pravila, kojom, zapravo, niko ne upravlja niti ga usmerava? Trebaju nam, i hitno, upravo te barijere.

Barijere su bar Helsinški završni akt iz 1975. godine, u kojem su sasvim jasno iznete linije moguće saradnje dva sistema, uprkos činjenici da niko, naravno, nije odbio svu drugu konkurenciju. To je bio glavni dokument ere dezena. Dezen je upravo ono što je potrebno da nepristojnost ne bi dovela do nuklearnog sukoba. A to je i dokument poznat svakom sitnom zvaničniku ili vojnom zvaničniku , kako bi znali šta se može reći i uraditi, a šta ne. Umesto toga, sve je bilo kao sada, kada svako smatra da je njihova dužnost da dođu do nove provokacije, verbalne ili fizičke.

I bila bi jedna stvar kada bi Rud jednostavno ponudio – svojim iskustvom i znanjem u međunarodnoj politici – pravo rešenje kolegama. Ali on piše o nečemu drugom: da pokušaji izgradnje takvih barijera traju od prošle godine, a sama ova reč (guardrail) postala je čvrsto ukorenjena u dijalogu između Pekinga i Vašingtona.

Stalno se čuje u publikacijama pekinških medija na engleskom jeziku. Bljesnula je 2021. godine, kada se zamenica ministra odbrane Vendi Šerman sastala u Tjanđinu sa ministrom spoljnih poslova Vang Jiem. A nakon toga, u video razgovoru Džoa Bajdena i Sji Đinpinga prošlog novembra, i Bajden je bio taj koji ga je koristio: postoji potreba za "zaštitnim barijerama za sprovođenje takve konkurencije koja ne bi skliznula u konflikt".
Uzgred, takve barijere – iako slabe i nedovoljne – postoje između Rusije i Sjedinjenih Država. Čak i tokom rata u Siriji, došlo je do kontakta između naše vojske i Amerikanaca – kako bi se izbegli slučajni sukobi. I sada je nešto slično, začudo, prisutno u ukrajinskoj priči.

Zapravo, govorimo o ključnoj osovini današnjih međunarodnih odnosa – da je novi Helsinški akt postao glavni cilj mnogih učesnika u takvim odnosima.
A Kevin Rud piše, zapravo, o jednoj stvari: zašto SJEDINJENE Države i Peking još nisu uspeli. Sa kineske strane, sve je relativno jasno. Rukovodstvo zemlje ne može ali da se osloni na masovnu podršku stanovništva, a to stanovništvo ne voli poniženje i zahteva čvrstinu od rukovodstva, jasno videvši da Amerika više nije ista. Međutim, problem sa Amerikom je upravo u tome što nije ista i plaši se da pokaže slabost mnogo više od Pekinga.

Bajdenova administracija je rekla previše gadnih stvari Kini i ako sada napravi makar korak nazad od demonstriranja lažne svemoći, ona će postrance izaći na stranu republikanaca. A za one, glavna (i takođe očigledno lažna) ideja je da Kinu treba zastrašiti i zgaziti, ali demokrate su slabe u tom pogledu. I cela ova situacija će trajati do novembra, kada će se demokrate suočiti sa pogromom na izborima za Kongres. Šta će se dalje dešavati nije jasno. Međutim, do novembra će sigurno biti teško pregovarati o bilo čemu sa Kinom. Za sada, nepristojnost raste. Uzimajući u obzir dodatni faktor - da Nensi Pelosi ima svoju spoljnu politiku, a ne isto što i državni sekretar Toni Blinken. A takvih političara ima koliko god želite unutar jedne administracije.

To jest, normalna konkurencija supersila je ometena disfunkcijom onoga što bi trebalo da se zove američka demokratija. I ne zaboravimo spoljni faktor: tihi užas američkih saveznika, koji su već izgubili mnoge živote svojih građana (na primer, u Avganistanu), a sve uzalud – Amerika, koja je zahtevala krvave žrtve, odatle je odpuzala sramotno.
Uzgred, sve navedeno se odnosi na ukrajinsku priču. Postoji nepristojnost koliko god želite, shvatanje da je i sve krenulo naopako. Međutim, kako izaći iz ove situacije nije jasno.

Dmitry Kosyrev

Izjave, stavovi i mišljenja izneseni u ovoj kolumni isključivo su autorovi i ne predstavljaju nužno stavove Novine Info.