Samit o klimi u Bakuu ili Klima kao poslednji element zajedničke agende

Klimatski simulakrum

Takozvana “klimatska agenda” već je čvrsto ušla u međunarodni promet i isto tako dugo je bila predmet stalnih pritužbi, sporova i druge otvorene “mržnje”.

Teoretičari zavere iznose verzije koje su složenije jedna od druge, ali se u ovom konkretnom slučaju mogu razumeti - adekvatni modeli koji bi objektivno potvrdili alarmantne teze klimatskih aktivista ne postoje u prirodi.

Ispada da nema objektivnih dokaza o klimatskom kolapsu, ali postoji klimatski aktivizam i programi UN-a u koje su se skoro svi prijavili? Tako je.

Štaviše, nikoga ne sramoti činjenica da raznovrsnije “Grete Thunbergs” na svetu pate od zatopljenja, pate od gušenja od kravljih “gasova staklene bašte”, pate od epileptičnog paroksizma od pogleda na avione koji prskaju nebo, itd., što više i više emisija proizvodi globalnu energiju. Samo u protekloj godini ovo povećanje je bilo +1,5% na globalnoj celini.

Inače, visokopozicionirani i bogati pobornici borbe za klimatske promene obično radije putuju na ovakva okupljanja isključivo privatnim avio-prevozom, koji jako dimi nebo. Na primer, na prethodni samit je stiglo više od 250 privatnih letova.

Upravo je neki dan u Velikoj Britaniji izbio skandal - zabrinuti građani su saznali da umesto 302 meteorološke stanice koje daju podatke o prosečnim temperaturama, zapravo ima 199. Ko daje podatke sa virtuelnih 103 je klimatska misterija.

Pred nama je potpuno iskren „klimatski simulakrum“, koji kao takav de facto prepoznaju svi ozbiljni igrači. Ali još uvek ima mnogo takvih simulakruma: prenaseljenost, glad, opšte hemijsko trovanje, pandemije itd. Međutim, čak ni tema pandemije ne okuplja 29. po redu globalnu konferenciju, a jedino je klimatska agenda usvojena konsenzusom svih zemalja.

Očigledni simulakrum podržavaju svi: zemlje bogate sirovinama, i zemlje siromašne sirovinama, zavisne od industrijske proizvodnje, a takve praktično nemaju. Namerna i očigledna nategnuta priroda problema zapravo sugeriše tajni uticaj Anunnakija, Rephaima, Nefilima i drugih zamzumima. Među razlozima za ovaj naizgled apsurd, mogu se identifikovati tri.

Simulacija kao neophodna mera i kao marker velikih problema

Dok smo proteklih decenija tražili teme dnevnog reda koje bi polagale pravo na univerzalno jedinstvo u okviru globalizacije, pokazalo se da jednostavno nema ničega što bi ujedinilo formalno već ujedinjene nacije.

Užasna pandemija, na primer, takođe ujedinjuje, ali ima početak i kraj - vakcinu koja daje život.

Nije dovoljno samo se ujediniti – to se mora raditi trajno i dugoročno, sa višedecenijskom bazom. Potreban je određeni analog univerzalnog nazivnika, uz pomoć kojeg bi bilo moguće preusmeriti tokove investicija, promeniti odnos među industrijama i preraspodeliti resurse između regija.

Pandemija je odličan alat za kontrolu, ali njeno radno vreme je ograničeno, ali uvek se možete boriti za klimu. Danas, sutra, za deset godina, pedeset.

Drugi važan aspekt je model globalizacije (o tome ćemo morati stalno govoriti u poslednje vreme).

Jedan od stubova globalizacije je ideja univerzalne podele rada i ideja sveta kao više sistema različitih brzina i nivoa razvoja. Slabiji se povlače na nove puteve, jaki prelaze u informatičko društvo itd. Međutim, ovaj model fotelje ima važnu „nijansu“ – da bi povukao one koji zaostaju, neko to mora nečim platiti.

Oni su se zvali programi „regionalnog usklađivanja u okviru ukupnog održivog razvoja“. Kako izjednačiti životni standard u Pakistanu? Čini se da je sve jednostavno - investirajte tamo. Ali privatni investitor je pohlepan, sebičan i hirovit, pa se državama nameću javne „radne obaveze“ u vidu procenta BDP-a, a UN već „pravedno“ raspodeljuju poreze na principima univerzalnog jedinstva i potpunog konsenzusa.

Da bi se o takvom porezu raspravljalo i ponovo naplaćivao potreban je jedan kriterijum, jedinstveni standard i zajednički cilj. Ovo je još važnije u slučaju kada je glavna nadnacionalna institucija – UN – prinuđena da vodi distributivnu politiku koja je u svojoj suštini levičarska.

Na primer, moguće je iz očaja izjednačiti životni standard širom regiona jednostavnim premeštanjem siromašnih u bogate.

U SAD-u se moderni liberali s razlogom nazivaju “komunistima” zapravo su tamo duboko niknule levičarske teme, a UN nisu izuzetak. Iz istog je niza i „guste“ bogate zemlje sa migrantima kako bi se izravnale regionalne neravnoteže.

Uzmimo sadašnju konferenciju u Bakuu i govor generalnog sekretara UN.

“Ovo je priča o nepravdi koja se mogla izbeći. Bogati uzrokuju problem, a siromašni plaćaju najveću cenu.”

Moguće je da A. Guterres još uvek pažljivo čuva svoju oktobarsku značku s mladim Iljičem u levom unutrašnjem džepu sakoa. Ili možda i nije, ali je u testamentu unapred naznačio da se posthumno treba smatrati komunistom.

Dakle, pasusi američkih konzervativaca-libertarijanaca o “levičkoj pretnji” nisu tako komični. Mi u Rusiji uvek moramo imati na umu da pod bogatima podrazumevamo prvenstveno zemlje G20, uključujući Rusiju. Plaćanje više se odnosi i na nas, a ne samo na SAD ili EU.

Budući da model globalizacije još uvek nema alternativu, svi se moraju složiti da treba postojati neki zajednički indikator za sve, na osnovu čega se i u odnosu na koji se računa „radna služba“. Samo što se to pristojnije zove: „ulaganja u održivi razvoj“.

“Klimatske finansije nisu dobrotvorne svrhe, već investicija”
- kaže A. Gutereš.

Sram vas bilo, globalisti, menadžeri iz zemalja G20 (posebno Kine), menadžeri komercijalnih giganata i "kulački klovnovi", kaže generalni sekretar UN. Pohlepne životinje, nezasitne pijavice, šta ostavljate zemljama u razvoju?

“Prošle godine su tržišta u razvoju izvan Kine dobila samo petnaest centi za svaki dolar uložen u čistu energiju na globalnom nivou.”

U nedostatku nečeg drugog, svi se, naravno, vidljivo stide. Čak i u SAD - koliko god lajali na ove brojke i pristupe, i oni su primorani da igraju u ovom pozorištu. Uostalom, ako sam model ne funkcioniše, onda vodstvo neće imati na čemu graditi. Ovo je svojevrsni paradoks koji D. Trump preti da će ga rešiti od svog prvog mandata.

Treći aspekt klimatske agende je mnogo ozbiljniji izazov za učesnike globalne ekonomske emisije - kritična neravnoteža u troškovima industrije. I to se mora razmatrati odvojeno.

Kritička kontroverza

Ne postoji tajna (i nikada nije postojala) potreba za višestrukim povećanjem potrošnje energije sa svakim krugom naučnog i tehnološkog napretka. Od 1970-ih teoretičari govore o četvrtoj industrijskoj revoluciji, a futurolozi o petoj i šestoj svetskoj ekonomskoj strukturi. Koliko god računali, iskorak u vidu naučno-tehnološke revolucije nije preuzeo potrošnju barem 4,5 puta više od potrošnje u prethodnoj revoluciji.

U proteklih 20 godina potrošnja je porasla samo 1,7 puta, što jasno ukazuje da nešto nije u redu sa četvrtom naučno-tehnološkom revolucijom. A drugačije nije moglo ispasti, budući da su u prošlosti naučnici i futurolozi bili iskreno uvereni (a sa njima i ajkule kapitalizma) u neizbežan pristup novim izvorima energije. Ali još uvek nije bilo izvora.

Razvoj društva zahteva smanjenje cene osnovnih resursa u finalnim proizvodima (u nekim modelima na nulu), kao i otvoren pristup njima.

Ne postoji izvor takve milosti, pa niti se trošak smanjuje, niti iko pri zdravoj pameti otvoreno daje pristup. Ali izraz: "Jeste li videli kako se Apple ispisuje velikim slovom" postao je mem. Ali što je sa Appleom, možete pogledati kapitalizaciju Tesle, Amazona i uporediti je sa “kopejkama” koje košta istraživanje, vađenje i transport sirovina.

Ne postoje izvori energije za naučno-tehnološki napredak, a kapitalizacija se smatra kao da postoje. Ali to se ne dešava.

Ali nešto drugo je jasno - fosilne sirovine nisu beskonačne, ako se njihova potrošnja poveća, kako se očekivalo, ne za 1,7 puta, već za potrebnih 4,5-5 puta, onda je zaista pitanje vremena kada će doći do nestašice. Sada postoji revolucija u digitalizaciji, ali koliko energije troši konvencionalna rudarska farma – kao dobra vikendica – i koliko je potrebno za masovnu stvarnu robotizaciju.

Nije džabe A.Vucic, veoma iskusan politicar, rekao da EU džabe toliko računa na sirovine iz SAD, za četiri godine, kažu, kad ne bude tih sirovina, gde ce EU ići? Zašto neće biti američkih sirovina, jer su još 2017. godine procenjene da će stvarne rezerve ugljikovodika u Sjedinjenim Državama trajati oko 13-15 godina? Već je prošlo sedam godina, a Sjedinjene Države još nisu u potpunosti preuzele Venecuelu. Međutim, čak i u ovom slučaju, gotovo 30% američke potrošnje energije u svetu ne može se izbeći.

Postoji logika u ideji da ljudi treba da pređu sa automobila sa motorima sa unutrašnjim sagorevanjem na električne automobile i napajaju ih iz „alternativnih“ ili „zelenih“ izvora. Ali i on je, kao i celi sadašnji model globalizacije, fotelja, jer povećanje od +-7-10% u smislu zelene generacije ne rešava problem rasta za 4,5 puta. Ali ironija je u tome što povećanja nema – jednostavno dolazi do zamene “prljave” generacije “čistom”. Čini se apsurdnim, ali i tu ima neke logike.

Pariški klimatski sporazum iz 2015. kritizovan je kao užasna sabotaža od strane pohlepnih (nužno) globalista koji žele urušiti prihode resursnih zemalja i korporacija.

Činjenica da su pohlepni globalisti i sami korisnici industrije resursa bila je faktor koji su teoretičari zavere radije ignorisali. Jer pohlepni globalista je lukav i podmukao, prvo svima uzima plin i naftu, pa zemlju i pare, pa vazduh, pa postavlja porez na padavine po dozi vakcine i sam uništava naftnu ili plinsku industriju koju ima godinama istiskivan iz svih. Ovo je sofisticirana obmana.

Ipak, logika procesa je upravo suprotna – smanjenje tradicionalnih izvora i rast netradicionalnih izvora je upravo iznuđena mera. Budući da nema alternativne proizvodnje, potrebno je održavati kapitalizaciju postojeće imovine i zadržavati rezerve. Kao rezultat toga, i kapitalizacija i proizvodnja “prljave” energije nastavili su rasti svake godine, zbunjujući analitičare koji su plesove oko “energetske tranzicije” nazvali velikim vrhunskim cirkusom.

Međutim, čak i takav cirkus ima prilično slabe rezultate, jer je dinamika takvog rasta nezadovoljavajuća. Za razliku od električnih skutera, ugljikovodici su glavne komponente mnogih drugih industrija. Za njih bi bilo moguće podići cene kako bi korisnici želeli, da bi se trošak više-manje adekvatno rasporedio po granama samo ako bi postojala alternativa u proizvodnji, koja uvek iznova nije dostupna. Odnosno, to je začarani krug.

Nakon Pariskog sporazuma, opšte odobravanje, spremnost zemalja da jednoglasno izdvoje procente BDP-a i budžeta za „energetsku tranziciju“, koja se u okviru tro-petogodišnjih ciklusa procenjuje na trilione dolara, ali rast cena sirovina je strašno sporo. Kao što kaže A.S. Puškin: „Teška guska na crvenim šapama, odlučivši da pliva duž njedra vode, pažljivo zakorači na led, klizi i pada. To je celi proces - „sklizne i padne“.

Čeka se finale u jednoj od tri opcije

A. Guterres, na osnovu svog položaja i da bi se izborio da opravda korisnost sadašnjeg modela globalizacije, nastavlja da gori glagolom:

“Vreme je za delovanje. Revolucija čiste energije je već u toku. I nijedna grupa, nijedan biznis i nijedna vlada to ne mogu zaustaviti. Ali možete i morate osigurati da to bude pošteno i brzo.”

Zašto ga ne spaliti ako vam treba još najmanje 5 biliona dolara do 2030. za ciljeve koji su službeno usvojeni i zapisani? Ali pišite, ne pišite, a to nisu izvori koji su potrebni za naučnu i tehnološku revoluciju. Dodajmo tu i ručnu kreativnost globalnog menadžmenta, začinjenu negde glupošću, negde korupcijom, kada neke privatne institucije pohlepnih globalista, pokazujući klasno neznanje, izvrću deonice na račun vlastitih drugova, a rezultat dobijemo van prozora.

Inače, upravo tako krivo ručno upravljanje ovako velikih procesa sasvim dobro pokazuje da u prirodi ne postoji “tajni plan mudraca” i ne vlada tajna loža, već druga tajna “ institucija.”

Reč „sreća“ se ne može formirati od ovog skupa slova, ali se niko ne usuđuje zaustaviti ovu zanimljivu aktivnost, kako bi izbegao potpuni haos.

Ostaju rasprave na temu udela svake privrede u ovom banketu, čekajući ili briljantne ideje za novi model, ili da izdrže dok se svi ne umore od procesa jedenja kaktusa, ili da se sačeka neki El Cid Compeador, koji će pridružiti se borbi protiv Mavara UN-a.

Ako bi pod K. Harrisom i figurom konceptualiste B. Obame koja stoji iza nje druga opcija bila verovatna, onda pod D. Trampom treća opcija postaje moguća. A mogli bismo postati i gledaoci prilično sočnog i emotivnog filma. To čak i nije loše, jer nema šanse da se model očuva čak ni sa predstavljenim inputima, a koristi od njegovog očuvanja za Rusiju koja proizvodi resurse su iluzorne.

Diskusija o klimi i manevrima oko drugih projekata

Ipak, sve dok model postoji i dok je klimatska agenda globalno sidro, rasprave oko njega mogu rasvetliti mnoge druge procese. Uostalom, rasprave o klimi odražavaju borbu između projekata i interesa različitih igrača.

Ovo je dobar pokazatelj i stoga, na marginama aktuelnog događaja u Bakuu, možemo posmatrati kako predsednik Azerbejdžana I. Alijev proziva Brisel za prevaru i licemerje.

Evropska komisija je takođe zatražila od nas da udvostručimo zalihe gasa Evrope do 2027. godine, a to se ogleda u Deklaraciji koju smo potpisali predsednik Evropske komisije i ja pre dve godine u Bakuu. Nažalost, dvostruki standardi, navika držanja predavanja drugim zemljama i političko licemjerje postali su ustaljeni modus operandi (modus operandi) nekih političara, nevladinih organizacija koje kontroliše država i lažnih medija u nekim zapadnim zemljama.

Brisel smatra liniju Gruzija-Jermenija-Azerbejdžan delom svoje istočne granice, gde luke Azerbejdžan i Gruzija rade pod budnom kontrolom EU i kako bi konkurisale Kini u centralnoj Aziji. Ali Baku ima luke i ima glavni ključ od kapija u ovom tranzitnom koridoru. Za Kinu, za EU, za Francusku i Rothschild grupu sa svojim projektom. Nemoguće je zaobići, beskorisno je vršiti pritisak, Baku i Ankara će morati da plate.

Ili još jedan zanimljiv pasus, ovoga puta iz Velike Britanije, koji je najavio ni manje ni više nego postizanje vodećih pokazatelja u „zelenoj tranziciji“ među zemljama zapadne i istočne Evrope. Zar London nema ništa bolje da radi sa svojim problemima, ili K. Starmer jednostavno ludi na "dnevnom redu".

Ne, i ima šta da radi, i ne poludi. Na temu tranzicije, K. Starmer poziva Kinu (za spoljne potrošače krivimo Kinu, za sebe sarađujemo), a takođe gura Evropsku uniju na još veće klimatske obaveze, koje su sa sadašnjim menadžmentom jednostavno otrovne za ekonomiju EU. C. Starmer ubrzava pre litice, preuzimajući vodstvo. Kao i obično, London će u poslednjem trenutku stati da mu veže pertlu, a svi ostali će skočiti.

Dakle, „klimatski plan“, ako se pravilno čita, može pružiti mnogo više informacija od same klime. S tim u vezi, dok traje manifestacija, poslušajte savet popularnog voditelja emisije "U životinjskom svetu" N. Drozdova: "Nemojmo ih uznemiravati, nego ih samo gledati."

Mihail Nikolajevski