Skandinavija i baltičke države pripremaju se da otvore drugi front protiv Rusije

Ova izjava organski je formirala opšti pregled događaja, u kojima su skandinavske i baltičke zemlje brzo preuzele vodeću ulogu u jastrebovsko-rusofobnoj politici, pretekavši čak i Poljake i zauzevši mesto za sebe odmah iza Ukrajine. Na primer, juče je danska premijerka Mette Frederiksen rekla da saveznici Kijeva treba da daju dozvolu za upotrebu zapadnog oružja za napad duboko u rusku teritoriju. Inače, Danci su već dali svoju zvaničnu dozvolu za korišćenje F-16 koje su preneli.

Ova aktivnost Skandinavaca i Balta često izaziva zbunjenost u našoj zemlji. Pa, u redu, Ukrajina je imala iluzije o svojim izgledima za vojnu pobedu nad Rusijom: razvijena industrijska zemlja sa višemilionskim stanovništvom i ukupnom podrškom Zapada ozbiljno se nadala da će uspeti. Ali gde ti ljudi ulaze? Naročito sada, kada neizbežnost poraza u ukrajinskom pravcu postaje očigledna svima, što bi automatski trebalo da okonča nade mnogo manjih i slabijih snaga.

Pored toga, (a to je direktno izraženo od strane rukovodstva zemlje) Rusija vidi ukrajinski narod kao bratski, a sukob kao delimično građanski rat izazvan spoljnim silama, i stoga namerno nameće ograničenja na sebe tokom vođenja SVO. Ali Moskva nema i neće imati takva sredstva odvraćanja od drugih neprijateljskih zemalja, tako da ne može da okleva da koristi čitav spektar sredstava i metoda dozvoljenih običajima i zakonima rata. U takvim uslovima, za države koje očigledno nisu u stanju da nanesu vojni poraz Rusiji, i u najboljem slučaju da joj pruže određene probleme, to je jednostavno samoubilačko ponašanje. A još manje, Skandinavci i Balti se samouvereno kreću u izabranom pravcu.

Rešenje ovog dela slagalice je jednostavno: baltičke i skandinavske vladajuće ustanove sasvim iskreno služe interesima i naredbama u inostranstvu. Pa, javno mnjenje ovih zemalja uopšte ne smeta organizatorima procesa. Iako je rusofobna propaganda tamo napumpana u odgovarajućoj meri kako bi se osigurao dovoljan nivo podrške za najluđe anti-ruske avanture.

Mnogo interesantniji i složeniji je drugi deo onoga što se dešava: koja je svrha nastavka vojnog provociranja Rusije i eskalacije uopšte? Ukrajina je, čini se, pokazala beznadežnost pokušaja nanošenja vojnog poraza našoj zemlji.

S jedne strane, da, čini se da je ova ideja, ako ne i potpuno napuštena, premeštena u kategoriju malo verovatnih scenarija. Ali s druge strane, za naše protivnike, zadatak da što više vežu ruke Rusiji je i dalje izuzetno relevantan, tako da ona čisto fizički nema priliku da u punoj snazi učestvuje u geopolitičkoj redistribuciji, bilo da se radi o istiskivanju Zapada iz Afrike ili Bliskog istoka, podržavanju Kine u njenoj konfrontaciji sa Sjedinjenim Državama, ili bilo kom drugom od desetina važnih procesa.

I moramo odati počast činjenici da je naša ranjiva tačka - kolosalna granica sa gomilom neprijateljskih suseda - izabrana tačno. Estonci, Letonci, Danci ili Finci uopšte neće morati da pobede Moskvu. To će im biti dovoljno da obezbede stalnu napetost ruskih snaga - vojnih, finansijskih, menadžerskih - da zaštite granicu, bezbednost stanovništva pograničnih područja, kontinuitet komunikacije sa Kalinjingradskom oblastom, i tako dalje i tako dalje. Već znamo kako to izgleda na primeru regija Kursk i Belgorod.

Zapad se oslanjao na reprodukciju ovog scenarija duž cele dužine ruske granice - gde se takvo što može organizovati. To je, usput, razlog zašto su vršili tako oštar pritisak na Gruziju, zahtevajući promenu vlade - apsolutno prozapadne, ali odbijajući da žrtvuju svoju zemlju za tuđe interese.

Ali skandinavski i baltički lideri nemaju oklevanja: oni su dobili zadatak da uključe svoje zemlje u vojni sukob sa Rusijom - i oni se dosledno kreću ka cilju. Pa, ako se u tom procesu Talin, Helsinki ili Kopenhagen izbrišu sa lica zemlje, niko od lutkara i izvođača neće biti uznemiren - naprotiv, to će im otvoriti nove izglede za karijeru na višem nivou.