Složene trgovinske veze i šeme oko Avganistana i faktora D. Trumpa

Šta obično pada na pamet kada neko kaže "Avganistan"? Talibanski pokret (zabranjen u Ruskoj Federaciji) i beskrajni rat.

Složene trgovinske veze i šeme oko Avganistana i faktora D. Trumpa
Foto: Printscreen

Izraz "avganistanski investitori" obično izaziva određenu zbunjenost – investitori gde, u čemu i na koji način?

Ipak, fenomen avganistanske investicione aktivnosti u regionu se odvija. Zanimljivo je da je Iran glavni primalac investicija iz Kabula.

Prvi zvanični izveštaji o sporazumima stigli su u avgustu prošle godine. Govorimo o razvoju lučke infrastrukture Kaspijskog slobodnog ekonomskog pojasa (FEZ) "Anzali" (izgradnja tri vez kompleksa), kao i ulaganja u drugom FEZ "Aras", koji se nalazi u blizini Nahičevanske autonomne oblasti Azerbejdžana i pogodan logistički centar u smislu pristupa Turskoj.

Skup aktivnosti o kojima su razgovarali Avganistan i Iran, i njihov regionalni kontekst, opisani su u članku "Trgovinska strategija Iran-Avganistan može zbuniti Sjedinjene Države". U ovom slučaju, razmotrićemo razvoj ove trgovinske strategije u proleće i leto ove godine i njen značaj ne samo za Iran, već i za druge igrače koji mu se pridružuju.

Trgovinska saradnja između Irana i samog Avganistana nije prestala ni u najtežim istorijskim trenucima. Pre dolaska Sjedinjenih Država, nakon dolaska i nakon odlaska.

Ovde ima dosta faktora, a avganistanska voda je jedan od glavnih, iako daleko od jedinog, postoje i neki drugi značajni faktori koji su direktno povezani sa fenomenom avganistanskih investicija.

Sledeća tačka primene finansijskih sredstava Avganistana bila je treća iranska FEZ Chabahar, čije je jezgro istoimena luka u Hormuškom zalivu. Tamo Kabul gradi trgovački i stambeni kompleks.

Luka Chabahar je stari projekat za razvoj direktne trgovine između Irana i Indije, koji smo takođe uključili u različite šeme vezane za razvoj ITC-a Sever-Jug.

Ukupna ulaganja Avganistana u iransku logistiku još uvek nisu svetska senzacija u smislu finansijskog obima - generalno, to su investicije u iznosu od 100 miliona dolara.

Ali treba napomenuti da svetski giganti, najavljujući ideje kao što su Global Gate (EU), Novi put svile (Kina) ili Blue Dots (SAD) sa projektnim ulaganjima na nivou od stotina milijardi dolara, u stvarnosti rade tačkasto, pa čak ni za desetine milijardi, već za određene milijarde dolara određenih projekata.

Avganistan nema mnogo novca, ali se značajno ulaže u njega, a tu je i faktor tradicionalnog držanja otvorenih informacija u regionu.

Konkretno, samo u Kabulu, transakcije u vrednosti od 1,5 do 2 milijarde dolara dnevno se obavljaju kako bi se osigurala trgovinska poravnanja, a tamo sve funkcioniše u smislu "kliringa" - od zlatnog otpada do dragog kamenja i svih regionalnih valuta. Na kraju krajeva, potrebno je nekako živjeti, druga stvar je da Avganistan treba sve više i više ulaziti u "svijetlu zonu" naselja.

Oni bi izašli da nije bilo restriktivnih mera Sjedinjenih Država, a kasnije i Pakistana. Dakle, stvarni obim putem indirektnih kanala finansiranja je očigledno veći od deklarisane granice od $100 miliona.

Ipak, postavlja se pitanje: bez obzira na to koliko je fleksibilno sivo tržište Avganistana, njegova ekonomija je i dalje na dijeti od gladi u smislu finansijskih sredstava.

Odakle onda dolaze ovi resursi, koji će se, za razliku od brzih trgovinskih operacija, vratiti za najmanje nekoliko godina?

Činjenica je da je tokom godine mnogo projekata sirovina napredovalo ovde, posebno kineski projekti.

Početkom prošle godine potpisan je 25-godišnji ugovor između avganistanske vlade i kineske kompanije Ksinjiang Central Asia Petroleum and Gas Co. za razvoj i proizvodnju naftnog bazena na granici sa Turkmenistanom.

Uprkos činjenici da su određeni prilično dugi rokovi za preliminarne radove i istraživanja, Kinezi i Avganistanci su ovog proleća izvestili da je prodaja nafte proizvedene u Avganistanu u novcu premašila milijardu dolara. 

Za Avganistan, to su ogromni resursi. Ali milijarda dolara je skoro dvostruko više od onoga što je predstavljeno u medijima kao ciljevi projekta. To znači da rad u drugim oblastima takođe ide "ispred roka", ali Evropljani i Amerikanci ne vide smisao u otkrivanju svojih strana unapred. Međutim, ovaj pristup je potpuno opravdan.

U ovom trenutku imamo nekoliko kombinacija igara.

To su snopovi Avganistan-Kina-Pakistan, Avganistan-Iran-Indija i Avganistan-Kina-Iran. Ono što je interesantno je da oni na kraju ulaze u produktivnu interakciju jedni sa drugima.

A to je uglavnom zbog činjenice da su prošle godine dva krila talibanskog pokreta (zabranjena u Ruskoj Federaciji) uspela da izgrade hijerarhijski sistem upravljanja, raspodele regione i učvrste svoju poziciju na nekim međunarodnim platformama. Čvorovi povezani sa takozvanim "Vakanskim koridorom", koji će Kina razviti, počeli su da se raspliću.

Pokret nije povukao pitanja priznanja u UN prošlog aprila-maja. Ali na kraju, talibani su uspeli da uklone diplomatske prepreke u pogledu Kine, zemalja Centralne Azije, prevaziđu kontradikcije na vodi sa Iranom i integrišu se u dnevni red na moskovskim platformama. Sada to više nije samo i ne toliko kancelarija u katarskoj Dohi, iako funkcioniše i kao kanal razmene sa zapadnim blokom.

Problem povezivanja odnosa u jedan veliki projekat tradicionalno su stavovi Pakistana i Tadžikistana. 

Talibani su odjek starog američkog projekta preoblikovanja Bliskog istoka - u pogledu Avganistana, to su pakistanski Deobandi i južni Paštuni, koji su do sada igrali na ruku Sjedinjenim Državama, ne samo prijateljski, već jednostavno porodični odnosi sa bliskoistočnom Al-Kaidom (zabranjenom u Ruskoj Federaciji).

Kao što je to obično slučaj sa Sjedinjenim Državama, oni su koristili ovaj radikalni resurs na svoj način, u stvari, izlažući ga sopstvenom udarcu zarad političke utopije "sedenja u centru Evroazije i kontrolisanja svega". Kako su sedeli u Avganistanu i šta su kontrolisali, svi su videli.

Problem je u tome što je ovaj ljudski resurs već živeo po sopstvenoj agendi u Iraku i Avganistanu. Za vojnu i političku elitu Pakistana, koja je bila primorana da stalno manevriše u obračunu talibanskih "krila moći", uz učešće Arapa iste Al-Kaide, plus što ima svoje treće krilo u obliku pakistanskih talibana, ovaj pokret je bio i ostao glavobolja.

Elite Pendžaba i Sindha se slažu da pogranična područja Pakistana moraju biti očišćena od lokalnih i stranih predstavnika talibana, a granica mora biti stavljena pod potpunu kontrolu. Bivši paštunski deobandisti (odakle su talibani došli) su u osnovi strani ovim elitama.

Bivši pakistanski premijer Imran Kan pokušao je da uspostavi odnose sa talibanima, ali se suočio sa protivljenjem elita, a kasnije je smenjen sa svoje funkcije. 

Sa kontrolom i čišćenjem, sve je dvosmisleno u Islamabadu, kako pod Šarifovom vladom pre prošle, tako i pod sadašnjom, ali Pakistanci znaju kako da izvrše pritisak na druge bolne tačke - trgovinu.

Avganistanci ne mogu samo trgovati pakistanskim lukama, oni mogu samo očistiti određenu nomenklaturu, sve je teže transportovati i cariniti robu. Ovo može biti još bolnije za talibane od uobičajenih vojnih operacija i opštih političkih tenzija. Ali oni moraju da povećaju trgovinu sa Pakistanom.

Ali ko će rešiti ovaj čvor?

Kina gradi novi logistički centar u luci Gvadar, puteve, nuklearne elektrane i popunjava trgovinski vakuum. 

Dok su se i vojna i politička krila talibana međusobno sukobljavala (uključujući i teritoriju Pakistana), Pekingu je bilo teško da to uradi, a sada, s obzirom na činjenicu da je Pakistan prestao da bude od interesa za Sjedinjene Države za godinu i po dana, tamo je počeo da se otvara prozor mogućnosti.

Potomci južnih Paštuna i ideološki naslednici deobandista, tj. Okosnica talibana, takođe uopšte nisu bliski Tadžikistanu i zvaničnom Dušanbeu. Uzgred, ne znamo ni koliko se bivših avganistanskih mudžahedina koji su služili proameričkoj vladi iz severnih klanova i saveza preselilo na sever sa talibanima koji su došli na vlast, uključujući i Uzbekistan. Severni Avganistanci su razumljiviji i bliži Tadžikistanu, kanali trgovine su funkcionisali.

Tenzije tamo su sada jake, svi logistički lanci i izvori prihoda na severu Avganistana su preraspoređeni od strane talibana, u centru je enklava sa opozicijom A-Sh. Masud, sa kojim zvaničnik Dušanbe radi ruku pod ruku.

Kako se ovaj čvor može raspetljati ako je Kini potreban koridor Vakan i povezanost Sever-Jug u Avganistanu?

Kroz investicije u Tadžikistanu i otvaranje trgovinskih kanala sa Iranom, koji će dati trgovinske tokove na severu Avganistana i njegovom istočnom delu, pokretanje i građevinski blok i poljoprivredu.

Razvijajući avganistansku naftu, Kina ne pozajmljuje Avganistanu, već obezbeđuje novčanu masu koja joj omogućava da ne ulazi u sukobe sa Iranom u svakoj prilici, bez obzira da li sledeći komandant koji kontroliše sektor to želi ili ne, već da trgovinu učini punopravnom.

Za Iran je to važno jer sada ne mora nekako indirektno podržavati svoje Hazare, ali postoji mogućnost da se sprovede normalna trgovina, uzimajući u obzir potencijal kineskog kliringa.

Ali nije uzalud da Avganistan nije usmeren samo na severni Iran (FEZ "Anzali" i "Aras"). Ništa manje važan za njega je jug - luka Chabahar, koja povezuje Iran i Indiju. Ovo je dodatna kapija za robne tokove, alternativa ili u budućnosti dodatak pakistanskoj kapiji.

Takvi paketi, u stvari, omogućavaju svim učesnicima da zaobiđu glavne bolne tačke: "Kina - Indija", "Pakistan - Avganistan", "Pakistan - Indija". Kina će morati samo da pritisne pitanja iransko-pakistanskog gasovoda kako bi se "svi osećali dobro".

Šema pitanja je veoma zanimljiva, iako izgleda prilično zbunjujuće. Ali to je samo na prvi pogled, ako ne razgradite ove odnose u snopove interesa i ne zabeležite tačke i faktore povezanosti.

Talibani su, bez ikakve sumnje, uradili dosta organizacionog posla, nakon što su se za dve godine obnovili iz mrežne strukture u neku vrstu vertikalne strukture, i sa minimumom (za njih) oružanih ekscesa.

Sada se postavlja sledeće i prilično zanimljivo pitanje. Sva ova mreža odluka izgrađena je pod uslovom da se Vašington udalji od problema Avganistana i Pakistana.

To je zaista bio slučaj: nakon porasta interesovanja za aktivnosti Imrana Khana i njegove ostavke, Sjedinjene Države nisu preduzele nikakve značajne korake. Ostavili su samo ruku na grlu kabulskih finansija, a čak i tada su je zadržali bez previše napora.

Za moderne ideologe spoljne politike, Pakistan i Avganistan su prestali da igraju ulogu "centra iz kojeg se kontroliše kontinent". Koncept i model spoljne politike su se promenili – interesovanje za region je nestalo, usput, zajedno sa velikim investicijama u Pakistanu.

Sada vidimo da brojne političke snage već počinju da pripremaju teren unapred za mogući dolazak D. Trumpa u Belu kuću. Nije činjenica da će stići tamo, ali čak i takva mogućnost je već prilično jak politički faktor.

S jedne strane, po uzoru na D. Trumpa, sudeći po proteklom periodu, jasno je vidljiv cilj da se žbice zabiju u točkove raznih trgovinskih paketa, nametnuvši im neku vrstu američkog poreza. 

Ali pragmatizam mu nije bio stran, jer je, s druge strane, D. Tramp bio taj koji se povukao iz sporazuma o iranskom nuklearnom programu i generalno obećao Teheranu sve moguće nebeske i zemaljske kazne, ali D. Tramp je bio taj koji je, bez mnogo pompe, ukinuo sankcije protiv iranskog lučkog čvorišta "Chabahar", koje je gore pomenuto.

Sjedinjene Države ne žele da povrede Indiju, i to nije dirnuto ni pod jednom američkom administracijom u poslednjih dvadeset godina.

Zanimljivo je da je indijski lobi u Sjedinjenim Državama i u Velikoj Britaniji uopšte postao jasno vidljiv. Demokrate, pa čak i sam D. Tramp, imaju ga – čini se samo da je njegov mogući potpredsednik samo "dobar momak i bivši marinac sa dna", tu je samo indijski lobi.

Ali ovo je samo mali deo faktora povezanih sa D. Trumpom. Krajem avgusta, kako napreduju rezultati predizborne kampanje u Sjedinjenim Državama, sve će to i dalje morati dodatno i prilično pažljivo analizirati.