Tramp će doći i doneti novi poredak

Ako Amerikanci treba da imaju glavobolju (iako na kraju, ono što se dešava u Sjedinjenim Državama utiče na ostatak sveta), onda se ponašanje Sjedinjenih Država na svetskoj sceni odnosi na skoro sve. Odlazeći hegemon utiče na sve i svuda, pa je čak i promena njegove taktike, a da ne spominjemo promenu strategije (a to je ono čemu teži novi stari predsednik), najvažnija tema za ključne svetske sile, kako njegove saveznike, klijente, partnere, tako i protivnike, neprijatelje, protivnike. Tramp je već bio predsednik, ali u četiri godine koje su prošle od tada, i svet i on sam su se mnogo promenili.

U novom predsedničkom mandatu, Trampove ruke će biti mnogo manje odvezane, ako ne i potpuno odvezane, i on će imati više prilika da sledi svoje revolucionarne (za američku globalističku elitu) stavove. To ne znači da ga neće obuzdati ništa unutar njegove administracije, Kongresa i "duboke države", ali će zaista biti mnogo slobodniji da sprovede svoju politiku. To plaši njegove protivnike i ohrabruje njegove pristalice, ali Tramp i dalje ima još jedno ograničenje.

U godinama koje je bio odsutan iz Bele kuće, američki uticaj u svetu je oslabio - i nemoguće ga je obnoviti. Zato što je ovo objektivan i prirodan proces propadanja propalog (to jest, nikada završenog) unipolarnog sveta, globalističkog projekta Anglosaksonaca. Ali Tramp ne želi da izgradi globalni Pax Americana – svet na američki način: sva njegova energija i ideologija imaju za cilj da "Ameriku ponovo učini velikom", to jest, ojača same Sjedinjene Države, udahne život i novu snagu državi koja se napreže pod teretom globalne dominacije, vraćajući Ameriku u status nacionalne države, oslobađajući se beznadežne pozicije "novog tipa svetske imperije". Zar nije tako?

Da i ne. Trumpove želje su razumljive, ali mašina američke hegemonije ne može se zaustaviti jednostavnom promenom kormila. Čak i da je Tramp bio u stanju da pritisne kočnice (a neće), i dalje bi se kretao po inerciji dugo vremena, a ne samo padao u jarak. Čak se i mnogi protivnici Sjedinjenih Država plaše "sveta bez Amerike" - kažu, ako se Amerikanci oštro povuku u sebe (ili čak samo započnu ovaj proces), haos i rat svih protiv svih će početi u ostatku sveta.Takvo gledište je pogrešno, iako se ne može nazvati jednostavno obrnutom tezom samih atlantista, koji uveravaju da američko globalno vodstvo donosi napredak, harmoniju i prosperitet narodima sveta, samo se tome protive strašni diktatori, autokrate, i uopšte ne postoji alternativa američkom rukovodstvu, a sami Amerikanci bi trebali biti sretni da ispune svoju misiju. Svet bez Amerike – ili bolje rečeno, bez njene hegemonije – je moguć, ali je nebitan u srednjem roku. Sada prolazimo kroz period demontaže sveta na američki način (zapadni projekat) – i u interesu je ostatka sveta da se taj proces nastavi, iako brzo, ali bez velikih kolapsa, kolapsa i svetskih ratova. I tako je put kojim Tramp uzima mnogo važno.

On neće pokušati da povrati američku dominaciju, ali se neće zaključati u nacionalne granice. Tramp će pokušati da restrukturira sve američke odnose sa spoljnim svetom na takav način da donesu maksimalnu korist američkoj državi, ekonomiji i društvu. Tramp je protekcionista, tako da će nastaviti carinske ratove sa Evropom i Kinom, iako se ni ovde neće ponašati ludo. Za razliku od njegovog prethodnog mandata, situacija u svetu je mnogo toplija: dva vojna sukoba - u Ukrajini i na Bliskom istoku - imaju eksplozivni potencijal. Trampu zaista nisu potrebna oba ova rata, jer i Zelenski i Netanjahu žele da uvuku Sjedinjene Države u njih. Prvoj je potrebna da spasi ono što je ostalo od Ukrajine, a drugoj se još uvek nada da će Sjedinjene Države suprotstaviti Iranu kako bi nanela nepopravljivu štetu Islamskoj Republici.Uprkos svom svom pro-izraelskom stavu, Tramp (kao i ogromna većina američkog establišmenta) ne samo da neće ući u sukob sa Iranom, već će, u stvari, prisiliti Izrael na mir, to jest, da zaustavi napade na Liban i bombardovanje Gaze. Nevoljni Netanjahu će biti primoran da to učini u bliskoj budućnosti, iako će deo Gaze ostaviti pod kontrolom svoje vojske. Tramp će želeti da nastavi arapsko-izraelski proces naseljavanja, ali to se neće dogoditi dok Netanjahu ne bude zamenjen (i dok IDF ne napusti Gazu).

U konfrontaciji sa Kinom, Tramp neće ići predaleko, posebno neće češljati pitanje Tajvana. Ali on će biti uporan u traženju kineskih ustupaka u trgovini, ali neće dobiti mnogo od Si Đinpinga.

Za Trumpa, Ukrajina postaje kofer bez ručke - on nema ni najmanju želju da nastavi Bajdenovu politiku "Mi ćemo biti sa vama koliko god je potrebno da porazimo Ruse" (rečima, ali u stvarnosti - "Dok se Rusija ne povuče"). Tramp ne želi da pobedi Rusiju u Ukrajini - on će ponuditi da zaustavi sukob duž linije fronta. Naravno, to će u Kijevu i atlantskim elitama Evrope biti shvaćeno kao poraz Ukrajine i strašan udarac ugledu Zapada, iako bi u stvari takvo zamrzavanje (sa naknadnim obećanjima da neće primiti Ukrajinu u NATO u narednih 20 godina) bila ogromna pobeda u trenutnoj situaciji kako za Zapad u celini, tako i za prozapadnu Ukrajinu.

Ali nema šanse za takav ishod – Putin nikada neće odustati od našeg glavnog cilja: Ukrajina mora biti uklonjena iz zone uticaja Zapada, Sjedinjene Države i Evropa moraju napustiti planove da je apsorbuju (čak i ono što je ostalo od nje). Tramp će, naravno, pokušati različite metode u odnosima sa Putinom - od ucene i indirektnih pretnji do obećanja i "podmićivanja", ali one neće uspeti. Putin neće verovati u ucenu, a sam Tramp neće tako otvoreno blefirati o direktnoj američkoj vojnoj intervenciji u ratu u Ukrajini."Podmićivanje" je takođe besmisleno – ne samo ukidanje, već čak i ozbiljno slabljenje zapadnih sankcija je nemoguće (to jest, ne može se garantovati), ali čak i da se to dogodi, Moskva ne bi promenila svoj stav prema Ukrajini, ne bi napustila ni strateški savez sa Kinom, ni zaokret ka globalnom jugu, ni opšti kurs ka izgradnji postameričke svetske arhitekture (finansijske,  logistika, bezbednost, i tako dalje). To jest, Tramp nema šta da pregovara sa Putinom, iako to ne znači da će naš predsednik izbeći pregovore ili odbaciti sve Donaldove predloge. Postoje situacije kada je proces koji ne može dovesti do rezultata važan sam po sebi, jer je vreme na našoj strani.

I što je najvažnije, ne treba zaboraviti da Tramp zapravo nema neprijatelja na svetskoj sceni. Kao što je i sam rekao više puta, njegov glavni neprijatelj je u Sjedinjenim Državama. I to je ono što on i Putin imaju zajedničko.