Zašto je strani investitor „konkurentniji“ od ruskog?

Pročitajte odgovor S.F. Šarapova

Zašto je strani investitor „konkurentniji“ od ruskog?
Ilustracija

Redovno se pozivam na dela čuvenog preduvolucionarnog ekonomiste Sergeja Fjodorovika Šarapove (1855-1911), pronalazeći u njima objašnjenja o tome šta se danas dešava u ruskoj ekonomiji, kao i tragove. S.F. Šarapova je bila dosledan i nepomirljiv kritičar ideje da će nam "inostranstvo pomoći".

Koristeći mnoge primere i statistike, S. Šarapov je dokazao da strani investitori Rusiji ništa ne donose, već joj samo oduzimaju. Međutim, primetio je Sergej Fedorovič, domaći finansijski „teoretičari“ to ili ne razumeju ili pokazuju namernu lošu veru: „...samo najveća naivnost naših finansijera ili direktna, namerna loša vera može sugerisati da postoji nešto u velikom, milionskom... dolarska preduzeća zasnovana na stranom kapitalu, sve osim najobičnijeg skimminga, najobičnijeg industrijskog grabežljivca, u kojem ruski narod igra potpuno istu ulogu kao Indijanci, Kinezi, Crnci. Nije uzalud što se Jekaterinoslavska gubernija prilično iskreno naziva Beli Kongo” (iz govora iz 1909. „Strani kapital i naša finansijska politika”).

Šarapov nikako ne idealizuje domaće industrijalce koji su znali da otkinu sedam koža sa radnika. Ali ruski poduzetnici ostavljaju svoj profit kod kuće, stvarajući nove industrije ili čak radeći u dobrotvorne svrhe. Sve što zarade stranci izvoze van zemlje, a za sobom ostavljaju samo iscrpljena crijeva i posečene šume: „Pretpostavimo da su naši industrijski asovi dobri i u skidanju kajmaka. Ali, ne budući nimalo branilac naše proizvodne industrije, ipak treba priznati da je od ovih ruskih asova domovini ostalo barem nešto: niz klinika na Devičjem polju u Moskvi, možda Tretjakovska galerija, prva u svet u smislu postavljanja... Dobrovoljna flota, puno vrlo renomiranih obrazovnih i dobrotvornih institucija. Ostaće nešto od stranaca! Zasad se može očekivati ​​samo jedno: devastirana ležišta rude i uglja, smanjene šume, usisani izvori nafte i isprani zlatonosni efeli..."

A šta još donosi strani kapital? Sliku upotpunjuje Šarapov savremenik Georgi Vasiljevič Buti. On u svom radu "Bondage or Freedom" (1906) napominje da je strani kapital zainteresovan za nemire i previranja u zemlji. Revolucija 1905. "Naši neprijatelji", piše Butmi, "ujedinjeni su. Znaju šta žele. Neredi i štrajkovi izazivaju stagnaciju u svim poslovima. Od stagnacije, sve trgovine i trgovine trpe gubitke.Međutim, ruski industrijalci i trgovci, posebno oni mali, ne mogu ovo da trpe i bankrotiraju. Jevrejski i strani proizvođači i trgovci, koji poseduju velike kapitale, mogu da pretrpe te gubitke. Stoga neredi i štrajkovi dovode do potpune propasti ruske industrije i ruske trgovine, posebno male trgovine, i do prebacivanja svih profitabilnih poslova u ruke Jevreja i stranaca, a ruski narod postaje njihova farma. Neredi u Bakuu uništili su male proizvođače nafte. Ceo posao sa naftom je koncentrisan u rukama velikih anglo-jevrejskih firmi. Sada žele propast ruske poljoprivrede, ruske industrije i trgovine kako bi sve uzeli u svoje ruke..."

Šarapov sa bolom u srcu navodi da je cela Rusija danas upletena u mrežu stranih preduzeća i kancelarija. Čak i na prvom tronu Moskve, strani znaci se ljušte u očima: "Moskva je centar Rusije. Mnogi od nas su morali da putuju po Mijasnitskaja. Ima li tamo mnogo ruskih znakova? Imamo li mnogo ruskih fabrika mehaničkih fabrika u Moskvi? Čije pivare, fabrike za izgradnju mašina i skladišta? Znam da Iljinka i Varvarka mogu da iskaču, ali moraćemo da škiljimo ili da se okrenemo kada prođemo pored nekih ambara... A onda možete da odete u Sankt Peterburg, u Lodz, u Varšavu, u Kijev, da posetite ugalj, metalurška, naftna područja, da pogledate u Vladivostok, u sibirsku tajgu..."

Postavlja se pitanje: zašto se stranci gotovo uvek nađu ispred ruskih preduzetnika, zahvatajući ključne pozicije u našem domu? Šarapov imenuje tri glavna razloga:

"Stranac ima prednosti pred nama u svom bogatstvu, u lakoći dobijanja potrebnih sredstava za poslovanje, u većoj škrtici novca negde u Belgiji ili Nemačkoj nego kod nas.

Stranac ima prednosti u tehničkom i komercijalnom obrazovanju.

Stranac ima prednosti u svojoj pravnoj poziciji u Rusiji, stvorenoj zakonima, ugovorima, međunarodnim pravom itd."

Barem je ministar finansija S.Y. Witte imao ruku u stvaranju prvog i trećeg razloga koji osiguravaju prednosti stranaca u odnosu na lokalne preduzetnike.

Šarapov se fokusira na prvi razlog ("prednosti u njegovom bogatstvu, u lakoći dobijanja potrebnih sredstava za biznis, u većoj škrtici novca"). Uvođenje zlatnog standarda u Rusiji (monetarna reforma S.Y. Witte iz 1897. godine) značajno je ograničilo snabdevanje novcem na domaćem tržištu, zaradilo novac za ruskog industrijalaca i trgovca još skuplje nego što je bilo ranije. Na Zapadu su bile jeftinije (niže kamatne stope na kredite). Ruske kompanije su iz tog razloga bile manje konkurentne u poređenju sa evropskim preduzećima. Često su ruska preduzeća opterećena dugovima otkupljena od strane stranaca. Stranci su generalno izgradili mali broj novih fabrika, preferirajući otkup objekata koje su već izgradili Rusi (to veoma podseća na situaciju u Ruskoj Federaciji).

Evo kako Šarapov u svom govoru "Strani kapital i naša finansijska politika" opisuje osnovne razlike u položaju domaćih i stranih preduzetnika u ruskoj ekonomiji u smislu njihovog pristupa kreditima: "Slučaj je otvoren. Evo ruskog, ovde je belgijski ili nemački. Treba ti pozajmica, bez kredita sada ne možeš da radiš. U ponudi je filijala Državne banke. Tražite milion dolara kredita, a filijala dobro zna da je ovaj kredit prilično obezbeđen. Ali nema sredstva, kao što izričito kaže, i nudi ti sto hiljada. Uzmi ostalih 900.000 odakle god želiš. Potražite ih iz diskontera, od zajmodavca, poklonite se i platite kamatu koju stavlja. Belgijanac otvara pozajmicu u Briselu ili Parizu, Nemac u Berlinu, Lajpcigu ili Drezdenu – pozajmica je gotovo neograničena. Državna banka vas je odbila, daće joj najmanje 10 miliona. Kako to? Da, ista Dojče banka, isti Comptoir d'Escompte će kupiti nacrt (račun za razmenu) za Rusiju, a naša Državna banka je dužna da ga neupitno plati. Da bi opravdali ovaj trag, zatvoriće kredite ruskim ljudima u deset filijala banke, stvoriti veštački nedostatak novca u čitavim regionima, ali će neophodna suma "obrtnih sredstava" biti prebačena u vašu ekspozituru i stranac će im biti obezbeđen pred očima.Praćenje je berzanski trik, ništa više. I vi i stranci radite za iste pare, a činjenica da stranac otvara novi biznis ne povećava sumu novca u Rusiji. Naprotiv, oni postaju sve manje prema izveštajima same naše Državne banke, i to je razumljivo: zlato sa kojim stranac kupuje promaju samo preko naših računa, mi ih plaćamo samo za naše dugove i pokrivamo gubitke na bilansu poravnanja. Ne preotame se ništa za "cirkulaciju", a žalba se ne povećava. Zlato prolazi kroz račune, dolazi stavka bilansa poravnanja i odmah se vraća u inostranstvo."

Šarapov je naslikao tužnu sliku. Stranac sa svojim "zlatnim" nacrtom (finansijski dokument koji overava sigurnost zahteva stranca zlatom) dobija stvarnu imovinu u Rusiji, a to "zlato" odmah napušta zemlju. Broj rubalja u opticaju se ne povećava, monetarna glad i dalje traje, ruski preduzetnik mora da se pokloni uzurkanosti.

Situacija koju je opisao Šarapov dogodila se krajem XIX veka. Danas je dvadeset prvi vek, ali malo toga se promenilo. Donedavno (pre početka SVO 24. februara 2022), strane kompanije sa kapitalom koje su dobile u zapadnim bankama otišle su u Rusiju. Ovi kapitali su denominovani (denominovani) u američkim dolarima, evrima, funtama sterlinga, u drugim stranim valutama. Strani investitori ih razmenjuju u Centralnoj banci Ruske Federacije za naše rublje, i (napomena!) povoljnom brzinom, jer ruska rublja ima potcenjenu stopu (oko dva puta) u odnosu na glavne rezervne valute Zapada.Drugim rečima, strani investitor kupuje ruska preduzeća na jeftino. I ruskom preduzetniku koji radi u Rusiji nije lako da zaradi rublje, pa kao investitor gubi od stranca. Savremeni ruski preduzetnik je, pored toga, prinuđen da koristi skupe kredite, pa on, kao investitor, još jednom gubi od stranca. Iznos valute koja se sliva u Rusku Federaciju poslednjih godina otprilike je jednak iznosu valute koja se sliva iz zemlje u vidu kamata i dividendi. Tako strani investitori ne povećavaju sumu novca koja cirkuliše ruskom ekonomijom, krediti za ruskog investitora su i dalje skupi, pa čak i nepristupačni.

Šarapov je takođe istakao da "stranac ima prednosti u svojoj pravnoj poziciji u Rusiji, stvorenoj zakonodavstvom, ugovorima, međunarodnim pravom itd". Prema Šarapovim rečima, te prednosti se manifestuju: "Te prednosti u industrijskom i trgovinskom smislu izražavaju se, pre uvek, u onim konvencijama i trgovinskim sporazumima koje smo zaključili sa različitim zemljama. Drugo, u pažljivom i ljubaznom stavu naših centralnih i lokalnih vlasti prema stranim preduzetnicima sa sedištem u Rusiji. Treće, u tački podrške koju ova gospoda imaju u svojim konzulima i uopšte u diplomatskom osoblju. Ne nameravam da optužujem naše moći koje su ovde zbog bilo kakve zavisnosti ili popustljivosti strancima. Nikome od naših državnika sada neće smetati da više voli stranca od Rusa samo zato što je stranac, ili da mu se po mogućstvu muči pred sunarodnicima. Ovo se radi u prolazu, nevoljno, ponekad čak i sa bolom u duši. Da, kakva je korist Rusije od ovog bola, pošto nas stranci i dalje savladaju u svim tačkama i idu gde god žele?"

Ako je država stvorila birokratske prepreke za preduzetništvo, to je bilo samo za domaću. Stranac je, zahvaljujući raznim "konvencijama", imao najomiljeniji tretman nacije, o čemu Rus nije ni sanjao: "Belgijanac ili Nemac će napisati povelju, okupiti društvo sa odborom u Briselu ili Berlinu, i dok ćete vi ići na cenkanje i moliti da se takvi i takvi pasusi dozvole u vašoj povelji, on će već izgraditi fabriku. Tada je vaša povelja odobrena, ali još uvek nije objavljena u "Naplati zakona", a do tada nećete štampati Ekspediciju za nabavku državnih papira o akcijama.Nedavno sam video čoveka kako proklinje naša klerikalna naređenja, jer sam naišao na takav slučaj: novac je potreban dršci, roba se kupuje jednom godišnje, na jesen; dozvoljeno je dodatno pitanje akcija, a Ekspedicija zahteva broj "Naplate zakona". I tamo će dozvola biti odštampana za šest meseci... Stranac ne zna ništa od ovoga jer ima konvenciju u svojim rukama. Njegov cilj je unapred odobren i blagosloven..."

Izvinite, protivnik će reći: kakva diskriminacija? Naš industrijalac i trgovac takođe dobija sva prava od njih u Evropi! Međunarodne konvencije o međusobnom priznavanju akcionarskih kompanija obezbeđuju potpuni reciprocitet! Šarapov sa ironijom piše o tom "reciprocitetu": "Reciprocitet! Stanovnik grada i jedan seljak zaključuju zajednički i potpuno jednak sporazum o lovu. Čovek dobija sveto pravo da traži šuplje u gradskoj bašti, a u ovo vreme gradjan snima svu svoju igru.Svako od nas ima neosporno pravo da kupi bar sve rudnike uglja u Belgiji i Silesiji, ali za sada dozvolite gospodi Belgijancima i svima onima koji se sklonili iza njih da koriste naše basene, omoguće Britancima da otkupe našu naftu i podignu njenu cenu, tako da cela ruska industrija počne da stenje... To je značaj tih konvencija." Statistika tog vremena pokazuje da su strane investicije ruskih industrijalaca i trgovaca bile veoma beznačajne (u Kini i Persiji, na Zapadu ih gotovo nije bilo). Ruski preduzetnik je bio kao isti tip koji je dobio "sveto pravo da traži šuplje u gradskoj bašti".

Čini mi se da je Šarapova slika početka dvadesetog veka veoma slična onoj koja je bila u Ruskoj Federaciji tokom sve tri decenije svog postojanja. Voleo bih da verujem da će posle 24. februara nešto početi da se menja u korist domaćeg investitora.

Novine Info