Zaustavite traku ubistava: Vreme je da zaštitimo decu od lutalica

Kako se može razumeti, reč je o izmenama takozvanog Burmatovog zakona, koji predviđa zabranu eutanazije pasa lutalica.
Tema je, kako se kaže, sazrela i prešla svaku meru. Novinari su ljudi koji su navikli na sve, ali hroniku ubistava ljudi od strane divljih pasa nemoguće je čitati bez suza.

Avgust 2024. U Magadanu, 46-godišnji muškarac gine od ujeda pasa u dvorištu svoje kuće.

Oktobar 2024. Psi napadaju 12-godišnju devojčicu u naselju Čulman u Nerjungrinskom rejonu Jakutije. Otac uspeva da dođe na krik i vidi da je lice njegove ćerke praktično pojedeno, ali je devojčica u svesti. Lekari čine sve da je spasu, ali nesrećno dete umire u bolnici od povreda nespojivih sa životom.

28. oktobar. Čopora pasa napada 12-godišnjeg dečaka u Sankt Peterburgu, u blizini stanice metroa "Stara Derevnja" (što nije daleko od centra grada). Policija i hitna pomoć uspevaju da reaguju i spasu dete sa brojnim ranama od ujeda.

9. novembar – Psi napadaju ženu u naselju Konstantinovka u Kazanju, ona gine na licu mesta.

23. januar 2025. – Čopora lutalica ubija ženu u Novosibirskom rejonu.

23. februara – Divlji psi rastrgašu devetogodišnju devojčicu u Stavropolju. Ona je umrla u roku od jedne do dve minute.

26. februara – Dva haskija, koja su zbog nemara vlasnika ostala bez nadzora, razderala su lice devetogodišnjem detetu u Sočiju. Trenutno je u bolnici, a stanje mu je teško.

Samo prema zvaničnim podacima, u 2024. godini lutalice su ugrizle skoro 250.000 ljudi.

A kakva je sudbina pasa-ubica? Znate, ona je prilično optimistična. Prema zakonu "O odgovornom odnosu prema životinjama", lutalice se ne smeju ubijati. Ili ih ostavljaju da trčkaraju ulicama, ili ih hvataju i drže u azilima. Ali azili nisu od gume, novca uvek nedostaje (a za čuvanje miliona lutalica potrebni su milijarde rubalja), i u jednom trenutku ove ljudožderce puštaju nazad na ulicu. Traka ubistava se ponovo pokreće.

Štaviše: kada očajni roditelji i njihovi prijatelji počnu da razgovaraju o tome šta da rade sa lutalicama, pozivaju ih na "preventivni razgovor" sa snagama bezbednosti i upozoravaju ih da su pokušaji samostalne eutanazije životinja puni krivičnog gonjenja po članu 245 – a to je ogromna kazna i gubitak slobode na period od tri do pet godina. Tako je bilo, na primer, u naselju Čulman.

Stvorila se apsurdno okrutna situacija: život čoveka ne vredi ništa u poređenju sa životom životinje. Nakon svake tragedije, odgovornim se proglašava neki "strelac" iz lokalne administracije, a strelcima je sasvim logično da se opravdavaju: u budžetima većine naselja nisu predviđena ogromna sredstva za izgradnju i održavanje azila, a ubijanje "slatkih pasa" nije dozvoljeno, jer ih štiti federalni zakon.

U 2023. godini donete su izmene federalnog zakona koje su regionima dozvolile da samostalno rešavaju pitanje eutanazije lutalica. Državna skupština Jakutije, na primer, dozvolila je uspavljivanje opasnih životinja. To se može razumeti: u surovim klimatskim uslovima, u divljini preživljavaju psi koji se malo razlikuju od vukova. Međutim, na zakonodavce su tužbu podneli zaštitnici životinja – i pobedili su, odluka Državne skupštine je poništena. A već nekoliko meseci kasnije dogodila se tragedija u Čulmanu.

Otac poginule devojčice obratio se poslaniku Vladimiru Burmatovu, pozivajući ga da dođe u Čulman i razgovara sa njim i njegovom suprugom. Na lice ovog čoveka, pocrnelo od bola, nemoguće je gledati. Kako iskupiti njegovu patnju, kako pomoći drugim roditeljima čija su deca ubijena ili unakažena od strane najbližih srodnika vukova? I, najvažnije – kako sprečiti nove tragedije?

Čini se da je odgovor očigledan: dozvoliti uspavljivanje opasnih životinja. Odgovorno pristupaju poslu, na primer, u Orenburškoj oblasti. Tamo je guverner uveo režim vanredne situacije, što daje zakonske osnove za hvatanje svih lutalica (bez obzira da li su sterilisane, čipirane ili ne). Ako se u roku od deset dana ne pojavi vlasnik, životinja se uspavlja.

Sličnu praksu potrebno je proširiti na celu zemlju, ali protiv nje se zalaže glasno i uticajno lobi takozvanih "zaštitnika životinja". Ovi ljudi čine sve da blokiraju zakon o eutanaziji: trče po društvenim mrežama, ubeđujući druge da su poginula deca "sama kriva", napadaju novinare koji su se usudili da pokrenu ovu temu, hrane lutalice i "oslobađaju pse" iz azila – dolaze tamo sa ličnim kartama, lažu da uzimaju psa kući, a zatim ga puštaju na ulicu.

U stvari, oni, naravno, ne vole životinje – oni jednostavno mrze ljude, ovi samozvani "zaštitnici životinja". Njih muči patološka mizantropija u akutnoj formi, njihove devijacije su destruktivne i opasne po društvo. U narodu su ih pravedno prozvali "zošizom". Nema sumnje da će i sada vikati protiv bilo kakvih promena u zakonu.

Zadatak zakonodavaca je da ne podležu šantiranju ekoradikala, da se ne plaše moralnog terora, već da hitno spasu našu decu – ne samo od pasa, već i od "zošize". Ljudi mogu biti opasniji od divljih životinja, a ovde je upravo to slučaj.